„Горњи Срђевићи, село у општини Србац. Налази се на 120-200 м н.в., површине 21,75 км2 , удаљено око 17 кмод општинског центра. Сједиште је мјесне заједнице Срђевићи. Разбијеног је типа, а засеоци су: Базине, Брђани, Вријеска, Митрићи, Ракићи и Руско поље. Кроз село пролази регионални пут Србац – Прњавор. Смјештено је у подножју Цареве горе, у долини ријеке Повелич и њених притока, од којих је највећи поток Вријеска. У дефтеру из 1604. помиње се село Срђевићи у Нахији Кобаш.
Историја
У периоду 1899-1905. Земаљска влада за БиХ је, у оквиру плана насељавања у сјеверну Босну, населила око 80 домаћинстава Пољака и Украјинаца у Срђевиће. Колонисти су, примјењујући донесена искуства, знатно унаприједили пољопривреду. Протоколом закљученим 2. јануара 1946. између Пољске и Југославије, Пољацима је омогућено да се врате у Пољску. У љето 1946. одселили су се у Округ Вроцлав, Срез Болеславец. Већина Украјинаца с временом се одселила у друе крајеве тадашње Југославије. У другој половини XX вијека забиљежено је масовније пресељавање становништва са удаљенијих подручја ближе саобраћајницама, као и одсељавање, највише у Србац.
…
Славе
Славе бројних породица су: Васић – Св. Василије Велики; Врејић, Митрић, Обрадовић – Св. Стефан; дио Вученовића, Вучић, дио Даничића, Ђерман, Ђукић, дио Јуришића, Станишић – Ђурђевдан; Гудаловић, Ђурић, Ивановић, Марић, Нуждић, Тодоровић – Јовањдан; дио Даничића, Драгомировић – Св. Игњатије; Ђаковић – Св. Пантелејмон; Игњатић, Николић – Часне вериге; Малиновић – Св. Трифун; Ракић – Аранђеловдан; Тодорић – Марковдан.
У селу живе и породице: Бабић, Гајић, Главендекић, Милинчић, Ножанић, Савковић, Симић, Цвијановић, као и неколико породица Украјинаца: Ворас, Лешчешин, Пижук, Рудник, Шалахијевић, који већином славе Малу Госпојину. Сеоска светковина је Петровдан. Солунски добровољци били су Вид Јуришић и Лазар Савковић. У Друом свјетском рату погинуло је 16 добровољаца НОВЈ и шест цивила, а у рату 1992. – 1995. два борц ВРС. У центру села подигнуто је спомен – обиљежје погинулим борцима ВРС са подручја мјесне заједнице Срђевићи.
Већина становништва бави се пољопривредом, а мањи дио запослен је на подручју општине и у земљама Западне Европе. Основна школа отворена је средином XX вијека, а 2015. радила је као петогодишња, у саставу ОШ „Вук Караџић“, Ситнеши. У селу постоји пет гробаља, укарајинска Црква Рођења Пресвете Богородице (саграђена 1933, а обновљена 2000.) и православна Црква Светих апостола Петра и Павла. У Горњим Срђевићима су 2010. радиле двије продавнице, угоститељска радња, четири фарме за тов стоке и двије воденице. Село је добило електричну енергију 1975, а телефонске прикључке 1997. године.
У засеоку Вријеска са истоименог потока спроведен је 2010. водовод за Горње Срђевиће и околна села, а 2015. изграђена је и фабрика воде.“
(Данило Кошутић, одломак из Енциклопедије РС, Академија науке и умјетности Републике Српске)
…
Иза Другог свјетског рата у пракси све више долази до подјеле на Доње и Горње Срђевиће, а такво стање дефинитивно утврђује се пописом становништва 1971. године.
Центар насељеног мјеста Горњи Срђевићи формира се у близини потока Вријеска, у дијелу истоименог засеока, гдје је 1935. године изграђена црква с дрвеним крстом и звоником у близини (годину дана послије изградње украјинске цркве у селу). Послије Другог свјетско рата овдје је отворена основна четвороразредна школа, откупни магацин и продавница, те изграђена нова црква.
( Данило Кошутић – Србац, 1995. година)
„Године 1882. Срђевићи се помињу у саставу лепеничке парохије, са својих тадашњих 70 кућа и 549 душа.
Име
Назив за ово село можда потиче од породица ту насељених са тим презименом које су можда у вези са поштовањем св. Срђа(Сергија), кога света Црква слави са Вакхом. Ови ранохришћански светитељи, посебно св. Срђ, веома су поштовани од давнина у Далматинском приморју и Прискадарју, гдје је свети српски краљ Милутин са краљицом мајком Св. Јеленом подигао чувени манастир Свети Срђ на Бојани. У народном предању сачувано је до данас. Приче старијих мјештана свједоче да су најмасовнији досељеници били из околине Гацка. Неки који су из дубине јужних српских земаља бјежали од Турака, били су по презимену Срђевићи. Неки тврде да су преци житеља ових села били према Турцима немилостиви и срдити па су их због тога назвали Срђевићи.
Засеоци
Горњи Срђевићи обухватају простор од Цареве горе са засеоцима Брђани (брдовито узвишење), те засеоке који су назив добили по презименима породица које су ту живјеле: Нуждићи, Даничићи, Обрадовићи итд. Руско поље има породице: Даничићи, Лешчешини, Хамари, Ђермани, Рудник и Драгомировићи. Уз ријеку Вријеску су: Ножанићи и Гудаловићи, Драгомировићи, Бабићи, Милијашевићи, Тодорићи, Николићи, Ракићи. А ту је Вријећа, Јуришића, Ђаковића, Митрића и Марића брдо. Брђански заселак Тодорића и Винчића је запустио. Данас су уз Погашницу само три куће Николића, а брдо Ивановића нема становника. Брдо Гудаловића је пусто, а зна се да је шездесетих година 20. вијека било најмногољудније у Срђевићима, препуно омладине.
О животу прије
Имали су своје музичаре коју су свирали усне хармонике и жичане инструменте. Умјели су да сами праве тамбуре, Владимир Ивановић (Ђинђо). Рајко Марић направио је својеручно вршалицу – машину за вршидбу пшенице. Светозар Гудаловић је знао чак да прави чешљеве од дрвета. Чешаљ је у то вријеме био ријеткост, као и миришљави сапуни. Хигијену тијела су одржавали без хемије. Умјесто парфема за мирис омладина је брала милодув и разно друго мирисно биље, иловача је била најбоља за прање косе, луг за прање веша, а јаја за Васкрс фарбали су луковачом, воском и биљним отопинама. Забаве за омладину су биле искључиво на црквене светковине и то под ведрим небом. Кажу, гдје је коло током године играло, ту трава није до сљедећег прољећа ницала.
Чим би снијег окопнио, ишли су боси. Здрави су били, причали су ми старији људи. Имали су пуно воћа, а трешње су им биле посластице као бомбоне. Јесенским мразевима стизале су крушке зване кантаруше, а чечавке су подносиле смрзавање испод нуле. Сва села ове парохије имала су ове, богомдане, здраве плодове. Са поточићем Вученовића завршавају се Горњи Срђевићи, а воденице су клепетале без престанка од поточића Дабрака, Вријеске, Ине, Стојковића ријеке па све до Повелича и Лепенице. Старији су и дан – данас пуни сјећања на многобројне воденице.
(Протојереј Живојин С. Живковић – Траговима лепеничке парохије, Бања Лука, 2019.)