Горњa Лепеницa

Горња Лепеница, село у општини Србац. Налази се на 150 – 200 м н. в. , површине 37,18 км2, удаљено је 18 км од општинског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Разбијеног је типа, а засеоци су: Брђани, Врејића брдо, Грабовац, Дурова и Николића поток. Смјештено је на јужним падинама планине Мотајица. Кроз село пролази реионални пут Србац – Прњавор. У другој половини XX вијека мјештани удаљенијих подручја масовније су се насељавали у равници и поред саобраћајница. Године 2004. проглашено је еко – селом.

На локалитету Краљев сто налази се средњовјековна некропола са два стећка. Славе бројних породица су: Блашчанин, Богосавац, Драгојевић, Ђерман, Микић, Товиловић, Чекић – Ђурђевдан; Врсајковић, Вујановић – Св. Јован Милостиви; Миланковић, Николић, Стојић – Св. Стефан; Недић, Сувајац – Св. Трифун; Попадић – Јовањдан. У селу живе и породице: Аривук, Адамовић, Бабић, Брезовац, Врејић, Зобић, Котараш, Марковић и Мрђа. Сеоска светковина су Духови. Према породичном предању, Вујановићи и Драгојевићи су из Црне Горе. Солунски добровољац био је Коста Ј. Стојић. У Другом свјетском рату страдало је 12 цивила, један припадник ВКЈ и 13 бораца НОВЈ, којима је подигнуто спомен – обиљежје у селу Ситнеши.

Становништво се углавном бави пољопривредом, а дио ради у земљама Западне Европе. Основна школа отворена је средином XX вијека, а 2015. године радила је као петогодишња, у саставу ОШ „Вук Караџић“, Ситнеши. У селу постоји гробље, а најближа црква налази се у Доњој Лепеници. Електричну енергију добило је1972, телефонске прикључке 1986, а водовод 2012. године. Локални пут Горња Лепеница – Осовица асфалтиран је 2017, те спаја манастир Осовицу са магистралним путем Србац – Прњавор. У селу су 2010. године радиле двије продавнице, два угоститељска објекта и двије веће фарме за тов пилића. Од 2016. у селу постоји етно – камп. Из Горње Лепенице је Саво Вујановић Жућо, народни херој.“

(Данило Кошутић, одломак из Енциклопедије РС, Академија науке и умјетности Републике Српске)

„Лепеница обухвата јужне и југозападне падине планине Мотајице и раван поред ријеке Лепенице.

На значају добија послије пожаревачког мира (1718. године), када је преко Лепенице пролазио важан макадамски пут, јер је поред Саве у то вријеме (до 1739. године) припадао Аустрији.

Године 1855. у Лепеници је изграђена црква од тврдог материјала, за коју Јован Јовановић вели да је то била најбоља црква “ у куту што га чине ријеке Сава, Врбас и Укрина.“, а руски научник А. Гиљфердинг, описујући прилике у Баљалуци, записао је и сљедеће:

„На срамоту бањалучке чаршије и трговачког сталежа нема православне цркве…“ и наставља: “ али су то сељаци својим оскудним средствима изградили недавно велику цркву од камена у селу Лепеници неколико сати од Бањалуке.“

Још у турско доба у Лепеници је радила основна српска школа, а 1871- 1873. одине учитељ је био Никола Коић( Којић), родом из Кукуља.

Од 1982. године Горња Лепеница се организује као посебна мјесна заједница у саставу мјесне заједнице Ситнеши. Куће су расељене по брдима, али у посљедње вријеме, а норочито послије Друог свјетског рата, постепено се врши сасељавање ка Лепеничкој равници и путу.“

( Данило Кошутић – Србац, 1995. година)

„Ово село као и парохија добили су име по ријеци Лепеница. Прије Турака још у римско вријеме помиње се овај подмотајички крај са активним црквеним животом 1882. године. Лепеница се помиње са 44 куће и 342 житеља.

У „Љетопису лепеничке парохије“ на трећој и четвртој страни записано је да су „због Турака мјештани бјежали у Мотајицу према Манастирици, како се тада именује данашњи манастир Осовица, а службе су им обављали калуђери. Све до доласка турских хорди, Срби су у већем броју били настањени низводно од извора ријеке Лепенице, која извире испод Мотајице у засеоку Николића поток. Кажу да је проток врела био много већи и јачи од садашњега. Стока напасана у Мотајици и Раковцу догоњена је на појило. Земља око воде је била љепљива па су ту воду назвали Љепљеница, касније је замијињена ријечју Лепеница и по томе је, наводно, добила име и ова ријека. Први писани трагови о Лепеници 1604. Турци помињу под бројем 53 за Нахију кобашку.

На самом врху Мотајице налази се пропланак звани Пасја правда, гдје су се мјештани састајали на састанке ради доношења одлука везаних за народ. Срби подмотајичких и околних села су на овим пропланцима, нарочито у османлијско вријеме, не само тајно зборовали, већ су имали земунице као уточиште својој нејачи и старцима. Према једној легенди, ово мјесто названо је тако по једном догађају, сусрету двију скупина сватова. Имали су неких нерашчишћених рачуна, потукли се и у тучи изгинули, заједно са младенцима, „подијеливши правду“ као пси. По мишљењу других, у вријеме аустроугарске окупације, бијаше завладало бјеснило паса. По наредби власти морали су бити уништени сви пси, здрави и болесни.

Отуда и назив Пасја правда. Због убијања здравих паса, бијаху се побунили појединци, те њих назваше Дуровљани (данас је то заселак Дурова) са неколико кућа Миланковића и једном Ђермана. Име засеока долази од српског „дурати“ – трајати, што свједочи од истрајности његових житеља, вјероватно много далекосежнијој него што је судбина ових домаћих животиња. Ипак, није искључено да су пропланак на врху Мотајице на коме су, изгледа, од времена турскога ропства зборовали Срби, тако назвали „Турци“ српскога језика, наше потурице, који су по угледу на Османлије све немулимане, поданике султанове, презриво сматрали за „кауре“- невјернике и „рају“, што је на турском било збирно име за „припаднике животињског крда или чопора“, „робље турско“ оковано крвавим харачима султану, агама и беговима турским. По том схватању, Пасја правда је, из њиховог угла гледања, било мјесто дје су припадници српског „чопора“ чували своју правицу и дијелили своју „пасју“ правду.

На путном правцу Србацв- Прњавор преко Горње Лепенице налази се асфалтни пут и за манастир Осовицу. Ту су куће: Стојића, ВрсајковићаБлашчана, Микића, Николића, Сувајаца, Товиловића и Драгојевиића, чији су житељи већином у позним годинама. Од Печенег Илове крај садашњег Инцела шумаријске зграде, преко Мотајице за Кобаш, у правцу манастира Осовице има видљивих трагова запуштено пута, што значи да је ова саобраћајница некад била повезана из правца Прњавора са Савом и Кобашем. Тај пут води крај манастира Липља и Ступља. Њиме су калуђери, по народним вјеровањима, стизали у подмотајичка села.“

(Протојереј Живојин С. Живковић – Траговима лепеничке парохије, Бања Лука, 2019.)

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments