Ситнеши су насељено мјесто у општини Србац, Република Српска, БиХ.
„Ситнеши се простиру на западним падинама Мотајице до ријеке Лепеница и Повелич. На подручју Ситнеша налазе се средњовјековни локалитети: Хајдучко Гробље, Црквено брдо и Селиште.
Име
Године 1716. спомиње се под именом Ситнице. Име је могло добити по досељеницима из околине Ситнице код Кључа. У прошлости ово подручје било је изложено честим миграцијама становништва. Године 1885. Ситнеши су имали 71 кућу и 643 становника, а десет година касније, у попису становништва, спомиљу се Ситнеш Српски и Ситнеш Турски.
Ситнеш Турски формирали су досељеници муслимани 1890. године, а у вријеме пописа становништва 1895. године ово насеље је имало 24 куће и 112 житеља. Након неколико година досељеници су се вратили у стари завичај, па 1910. године у овом насељу живјело је само пет лица и то римокатоличке вјероисповијести. Послије 1918. године и касније Ситнеши су једно село.
Послије Другог свјетског рата у Ситнешима је једно вријеме било сједиште Народног одбора општине за подручје Ситнеша, Лепенице и Срђевића.
У центру села налази се друштвени дом, школа, пошта, више трговина и гостиона. Године 1990. у селу је радило око тридесет фарми за тов јунади, свиња или пилића. У мају 1987. године вриједни Ситнешани били су домаћини телевизијске и радио – емисије „Знање и имање“, иначе најпопуларније емисије у то вријеме. Засеоци су: Ињани, Поточани, Боровчани и Смајици.
….
Школа
У школској 1987/88. години на србачкој регији било је укупно 2 623 ученика и 115 наставника укључених у образовни процес у 6 осморазреднихх и 13 четвороразредних школа. Осморазредне школе радиле су у : Српцу, Кукуљама, Ножичком и Ћукалима, а четвороразредне у селима: Каоци, Повелич, Ситнеши, Горња Лепеница, Горњи Срђевићи, Доњи Срђевићи, Пријебљези, Бајинци, Мали Разбој, Лилић, Стари Мартинац, Илићани и Нова Вес.
…
Занимљивости
Снијег у мају и овдје се догађа, а хроничари су забиљежили да је давне 1866. године пао јак мраз четврти дан Духова. У зиму 1942/43. године, преко залеђене Саве, код Српца и Двора, могло се прелазити пјешице, а 1984. године три младића прешла су залеђену Саву код Кобаша, са славонске на босанску страну и то аутомобилом „Застава 101“. „
( Данило Кошутић – Србац, 1995. година)
„Године 1882. Ситнеши су били у саставу каочке, а Разбој Жупски у саставу мартиначке парохије. Тек 1894. помиње се под називом Српски Ситнеши. Ово село, као и Разбој(Жупски), ушло је у састав лепеничке парохије, а припадало је протопрезвитеријату прњаворском. У старим списима Ситнеши се спомињу као Ситнеж. Земаљска влада БиХ од 22. априла 1895. године наводи срез Прњавор у коме се спомиње село Српски Ситнеж са засеоцима: Ина, Новаковића поток и Смајинци, а народ касније помиње и Блатњак, Ружицу, Поточане те Грабовицу и Бараће.
…
Засеоци
Заселак Смајинци, који је по предању добио име по неком бегу Смаји, данас је већи по броју житеља од засеока Ресавац који је проглашен селом. Новаковића поток и Топића поток и данас су насељени, простиру се сјеверно од лепеничке цркве све до Мотајице, а име је добило по презимену бројне тамошње породице.
Име засеока Ина је необично. Да ли је име добило по рјечици или је и рјечица названа по неком манастиру у прошлости( од старог придјева „ин, други, другачији“, од кога су и ријечи „инок- инокиња, монах- монахиња) није јасно. Ина је насеље са старачким живљем. Бараћи и Грабошница више не постоје. У изумирању је такође и Црквено брдо око лепеничке цркве. Срби су 1958. са својих огњишта смишљено и насилно исељени ради оснивања пољопривредног добра званог Мотајица. Живјели су од моста ријеке Лепенице па све до Смајинаца уз садашњи пут Ситнеши- Србац.
…
У селу се налази гробље које се назива „Клепало„. Названо је тако као мјесто народних зборовања и саборовања, на које су се људи у старини сазивали ударањем у клепало будући да су Турци били забранили употребу звона. Људи су се заправо сабирали овдје. Још од давнина на Спасовдан обавља се пољска молитва звана масла. На сабор Св. Гаврила, у засеоку Ресавац на Новаковића гробљу, одржавају се масла. На једном и другом гробљу сахрањују се мјештани Ситнеша, а неки се сахрањују и код лепеничке цркве.
(Протојереј Живојин С. Живковић – Траговима лепеничке парохије, Бања Лука, 2019 (одломци))