Можда нисте знали да је Павле Вуисић (право презиме Вујисић) рођен на Цетињу (10. јула 1926). Његов ђед, по коме је добио име, био је командант друге санџачке дивизије, предводио је јунаке током Мојковачке битке. Његов отац Милисав једно вријеме је био шеф полиције Зетске бановине. Павле је већи дио свог дјетињства провео на Цетињу. Живјели су у чувеним Банским становима.

Признајте нас или идите!

Трагичног 12 јула 1941, када су Италијани, Секула Дрљевић и остали црногорски сепаратисти прогласили независни Монтенегро, многим чиновницима су поставили ултиматум: признајте нас или идите!

Милисав Вујисић је рекао: НЕ!

Исто питање су упутили и оцу чувеног писца Борислава Пекића, Војиславу Пекићу, начелнику управног одељења Зетске бановине, Вујисићевом шефу.

И маркантни Пекић био је језгровит: НЕ!

За окупаторе није било двоумљења: и Пекићу и Вујисићу написали су решење да у року од 24 сата напусте Цетиње!

Добили су један камионет да у њега обе породице стрпају своје ствари. Тако су збијени, шћућурени, затрпани, Вујисићи и Пекићи отишли из Банских станова, из Цетиња, из Црне Горе, у нова боравишта. Полицајац Вујисић постао је после Цетиња управник затвора у Лесковцу. Када је запуцало са небеса, отворио је капије ћелија и пустио осуђенике. После ослобођења је због тога ухапшен. `

Павле је као 18-годишњак покупљен (као и многи млади у Србији) и послат на Сремски фронт. С њим је, из братске љубави, кренуо и његов брат Душан, једва згазио у петнаесту. Имао је и сестру Добрилу која је била лепотица.

После рата

После рата студирао је право и као аматер играо у Панчевачком позоришту. Убрзо су га спазили филмски редитељи и уследила је сјајна глумачка каријера.

Комунизам, Тита и Чкаљу није могао да смисли. Мјесецима је са Чкаљом снимао серију Камионџије, а нијесу међусобно говорили, сем пред камерама.

Комунисти су му фалсификовали тестамент на начин што су из оригинала избацили реченицу да ,,сахрани не смије присуствовати нити говор држати нити један комуниста, нити једну ријеч да проговори, већ ће се преврнути у гробу и свакоме од њих, ма колико их је на свијету, понаособ јеббати матер, већ да се позове шест попова и да га они сахране.”

Титову слику прекривао је ћебетом са изговором да ,,не може ни да га гледа” а Чкаљу је мрзио јер је био циција.

У вријеме снимања филма „13 јул“, у Подгорици, тадашњем Титограду (гледао сам снимање једне сцене испред зграде Скупштине општине), тражио је да га поведу код најстаријег Вујисића у граду. Повели су га у Маслине код једног баш угледног Вујисића. Но, његова посјета код рођака трајала је само пар минута. Наиме, домаћин је ставио на сто боцу у којој није било ни фртаљ ракије. Павле је љутито одгурнуо боцу и без ријечи напустио кућу.

Умро је 1988. године.

Preuzeto: Dejan Radojević