,,Данас живим добро, али знам како је кад имате мало да једете. Као дете сам волео банане, али нисмо имали новца. Мајка ми је купила једну и морао сам да је поделим са братом. Једном сам јој рекао да ћу да купим камион банана и да ћу све да их поједем. Данас могу да идем у најбоље ресторане и бирам најбоља јела, али никад ништа неће надмашити укус оне банане”.
Каријеру је почео у родном Вуковару да би се са 17 година отиснуо у Динамо Загреб гдје се показао прилично добро, а њему ионако пргавом се није свидјела опаска како би требао средити своју “раскошну” фризуру. ,,Мислио сам да је важно какав сам играч, а не какву фризуру имам. Због одбијања Динама нисам ни био на списку за Чиле, међу момцима који су били свјетски јуниорски шампиони. Али нема везе, ја сам своју свјетску круну освојио мало касније”.
Након Динама услиједила је епизода у Војводини под командом Љупка Петровића који је одмах по преласку на клупу Црвене Звезде затражио да му доведу пргавог момка, разорног ударца. Био је то зачетак најљепших фудбалски снова…
Пред реванш полуфинала Купа европских шампиона 1991. против минхенског Бајерна на београдској Маракани, Црвена Звезда је имала одличан резултат, побједу 1:2. После слободног ударца који је извео коврџава коса Синише Михајловића се завијорила пуном Мараканом и чинило се да је то – то. Али Њемци не би били то што јесу када би лако одустали. Преокренули су, а Синиша је морао још једном употребити љевицу не би ли се Звезда напокон примакла звездама… Овај пут је било довољно убацити лопту пред гол. Аугенталер је одрадио остало… И небо се отворило…
,,Памтим добро финале. Открићу вам нешто: Чак нас седам из првог тима је само неколико сати пред меч добило касете са утакмицама Олимпика. Сећам се да је тада Љупко Петровић рекао: “Уколико их нападнемо, оставићемо им места за контранападе”. Одмах сам га питао шта да радимо онда, да би он казао: “Када имате лопту, вратите им је”. Провели смо 120 минута на терену скоро без пипања лопте. Отишло је касније у пенале, а Аморос је промашио први, нас пет је погодило и славље је могло да започне. Љупко је испао мудар, били смо млади, али ја бих свом снагом ишао на побједу, од самог почетка”.
Синиша је наставио каријеру у Италији, урезао своје име дубоко у доба када је лига била у свом најбољем издању. Једини је играч уз Ђузепеа Сињорија који је постигао три гола из слободних удараца на једном мечу, а са Андреом Пирлом држи врх листе у головима датих “са дистанце” (28).
Са репрезентацијом се могло више, али све је некако остало на оној пречки у Тулузу “прохладне” љетње ноћи 1998…
Да није био велики само на терену говори и једна дјевојка из Подгорице која му је међу првима пружила подршку када су љекарске дијагнозе најавиле тешку борбу. Чисто да узврати јер је Синиша и те како помогао њој у личној борби за живот прије пар деценија иако је није познавао, нити се тиме икада хвалио.
Данас је Синиша Михајловић и поред љуте борбе отишао на друго мјесто. Свакако не у заборав. Сви смо саткани од врлина и мана, сигуран сам да је Синиша ових првих имао много више. Ми који га нисмо лично познавали памтићемо га као некога ко нам је уљепшао дјетињство и донио неизмјерну радост. Зато и мени од малтене два метра није тешко пустити по неку сузу док пишем ове редове… Све је то живот… Заслужио је “чупави” великог срца!
Михајловић у средину……. па до у вјечност!
Душа му мировала!
Novak Grebostrek