Izvor: Biljana Marković
Jedan od najoriginalnijih dramskih umetnika domaćeg glumišta ostavio je iza sebe pečat kako svojim nezaboravnim rolama, tako i tradicionalnim životnim načelima koje je za života isticao.
Foto: Wikipedia
Prošlo je više od 15 godina otkako je 24. marta 2006. godine iznenada od posledica infarkta, u pedeset petoj godini, preminuo glumac Danilo Lazović, ali sećanje na njega i dalje ne jenjava.
Jedan od najoriginalnijih dramskih umetnika domaćeg glumišta ostavio je iza sebe pečat kako svojim nezaboravnim rolama, tako i tradicionalnim životnim načelima koje je za života isticao.
Prijatelji ga pamte kao požrtvovanog, vrednog, odanog, ali i druželjubivog boema i dobrog sagovornika, a porodica kao velikog uzora, veselog i privrženog porodičnom ognjištu. Ovaj poznati poeta nikada se nije stideo svog porekla, već ga je uvek ponosno isticao i na najbolji način predstavljao podneblje iz kojeg dolazi.
Danilo Lazović rođen je 25. novembra 1951. godine u Brodarevu, na granici Srbije i Crne Gore, kao prvo dete Milice i Adama Lazovića. Odrastao je u radničkoj porodici uz mlađu sestru Vesnu, a Lazovići su se 1958. godine preselili u Priboj na Limu, gde je poznati glumac završio gimnaziju. Tokom odrastanja, Dane kako su ga zvali u porodici, važio je za živahno i nemirno dete vedrog duha.
Vreme će pokazati da je dinarski mentalitet u kojem je odrastao i te kako definisao njegov temperament i karakter, a porodične vrednosti koje su mu usađene u najranijoj mladosti, oblikovale su ga na najbolji način. U svojoj porodici pronalazio je inspiraciju i za brojne glumačke minijature koje su obeležile njegovu karijeru.
Nakon završetka Gimnazije u Priboju, Danilo odlučuje da svoje obrazovanje nastavi u Beogradu i to na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, na kojoj je diplomirao 1974. godine. U to vreme ostvario je i svoju prvu zapaženu ulogu u kultnoj seriji Otpisani. Od tog trenutka ređale su se značajne role na filmu, ali i u teatru gde je sa samo dvadeset četiri godine briljirao u ulozi vladike Danila u Gorskom vijencu, a u adaptaciji Matije Bećkovića i Borislava Mihailovića Mihiza. Lazović je bio dugogodišnji član Narodnog pozorišta u Beogradu, a igrao je i u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru u kojem je i stekao afirmaciju na pozorišnim daskama odigravši preko 600 predstava, od kojih su najzapaženije Klaustrofobična komedija, Mala i Srpska drama.
Filmski debi imao je u ostvarenju Vrhovi zelengore, a onda su se samo nizale brojne uloge u značajnim delima jugoslovenske kinematografije, kao što su Laf u srcu, Poslednji krug u Monci, Tri karte za Holivud… Jedna od najupečatljivijih uloga jeste ona u TV drami Portret Ilije Pevca, gde je glumio i sa Ljiljanom Dragutinović koja bila jedan od njegovih najvećih porodičnih prijatelja. Dobitnik je Sterijine nagrade i Zlatnog Ćurana.
Publiku širom regiona osvojio je kroz svoje role na televiziji, od kojih su najznačajnije one u serijama Siniše Pavića, kao što su uloge Čerčila u Porodičnom blagu i Šćepana Šćekića u Srećnim ljudima.
Važio je za patrijarhalnog i strogo konzervativnog čoveka koji neguje porodične vrednosti, a bio je i veoma religiozan.
Presudnu ulogu na Danilov život imala je jedna poseta Zlataru, gde je učestvovao na radničkim igrama u organizaciji FAP-a. Tada su na ovu planinu sa Cetinja došli i članovi kulturno-umetničkog društva iz ovog kraja. Kada je iz autobusa izlazila lepa Cetinjanka Branka Milošević, Danilo je šaleći se sa svojim drugarima prokomentarisao: E nju ću da oženim!
Nije ni slutio da će nakon upoznavanja sa Brankom početkom osamdesetih godina prošlog veka to i učiniti. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se između ovo dvoje mladih ljudi rodi ljubav koju su i krunisali venčanjem u Beogradu. Srećni mladenci zajedno su delili san o velikoj porodici, koji su i ostvarili uz ćerke Jelenu (29) i Milenu (21) i sinove Vuka (25) i Miloša (18).
Danilo se oduvek trudio da svojoj deci bude uzor i usadi im moralna načela kojima će se voditi u životu. Nije im dozvoljavao da žive nauštrb njegovog imena i slave, već ih je učio da se sami izbore za svoj dinar i parče hleba. Najlepši porodični rituali bili su mu kad kraj ognjišta okupi svoju porodicu, a njihova druženja uvek su započinjala ili se završavala recitovanjem stihova poznatih srpskih narodnih pesama.
Tokom burnih devedesetih godina, proslavljeni glumac bio je instruktor dobrovoljcimа u bаzi u Bubаnj Potoku, kao i člаn Međunаrodnog odborа zа istinu o Rаdovаnu Kаrаdžiću. Poznat kao veliki šaljivdžija, odgovarajući na pitanja novinara kada se poslednji put video sa Radovanom Karadžićem, često je znao da odgovori: Baš juče smo se videli i popili kafu! Zаlаgаo se dа se u škole umesto građanskog uvede seljаčko-hajdučko vаspitаnje, а veronаukа postаne obаvezаn predmet.
“Ceo svet nas Srbe uverava u istinu naše posebnosti. Zato Srbi treba malo da se podiče svojom posebnošću, a ne da se postide. Mi smo živeli 50 godina u jednom monstruoznom, satanističkom sistemu koji je prosto zahtevao kooperativnost i odustajanje od svega što je autentično, zahtevao je od vas da nikad ne nastupite s onim što je najbolje u vama, već s onim što je najpoltronskije. Moramo napraviti iskorak iz tog satanističkog sistema i okrenuti se Bogu ako želimo dobra sebi i svojoj deci. Imamo veliku moralnu i duhovnu odgovornost prema svojoj deci“, govorio je Danilo u intervjuu za list Pogledi, a u želji da svojim naslednicima obezbedi zdravije okruženje za stasavanje, 1996. godine sa svojom porodicom iz strogog centra grada preselio se na Avalu.
Jedan od poslednjih projekata koje je uradio bio je CD sa stihovima Petra Petrovića Njegoša u pratnji guslara Milomira Miljanića, koji je objavljen 2003. godine.
“Ovo je odličan trenutak za Njegoša, on je danas kao Dejan Stanković ili Predrag Mijatović – sada će ponovo zabiti dva gola. Sve što je on govorio i pisao, ne razlikuje se od današnjice. U njegovim stihovima zabeležen je sav srpski hod. On je naš suvremenik jer pokazuje u čemu smo sve različiti od ostalog sveta. Kao što Englezi slave Šekspira, tako i mi moramo da slavimo Njegoša”, govorio je glumac, osnivač Srpskog kulturnog centra u Banjaluci, koji je poslednjih godina uspešno organizovao Banjalučke letnje igre.
Zbog otvorenih iznošenja svojih nacionalističkih stavova i želje za očuvanjem srpske tradicije i kulture, poznatog glumca tada su povezivali sa političkim strankama. Februаrа 2006. godine govorio je nа mitingu Srpske rаdikаlne strаnke, iаko nije bio njen člаn.
“Ne daj Bože da sam u nekoj partiji! Eto, čak i ne pratim situaciju u glumačkoj branši. Nemam kad. Ne može se biti u nekoj partiji ako nemamo pravnu državu. To je neučtivo. Ja sam za Srbiju – jednu i nedeljivu“, komentarisao je Danilo svoju pripadnost političkim strankama, ali i ovakvo angažovanje svojih kolega.
Spаs svog nаrodа video je u jedinstvenoj političkoj sceni, većoj posvećenosti crkvi i postаvljаnju srpskog krаljа nа presto. Svoj san o uspravnoj i stamenoj Srbiji nije dosanjao, ali je uspeo u želji da mlade naraštaje upozna sa istorijom srpskog naroda i duha.
Sećanje na Danila Lazovića i dalje živi kroz njegove uloge, ali i ideje koje je za života propagirao. Ostao je upamćen i kao jedan od naših najboljih besednika. Posedovao je neospornu harizmu, a nije se libio ni da stvari u životu nazove pravim imenima, iako je to često umelo da ga košta u životu.
Čuvar časti otišao je tiho, kao što je za života bio skroman i nenametljiv, a niko nikada nije mogao da mu ospori radosti s kojom je dočekivao svaki dan i često znao da istakne: Lepota je u različitostima, lepota je u susretima sa neviđenim ljudima svakog novog lepog dana…