Na hiljade muškaraca, na ovim prostorima
Zavidelo je Zdravku Čoliću, izmišljali da je ovakav, onakav
A on najobičniji čovek sa velikim darom za pesmu

Gledam njegove fotografije iz poslednjeg perioda
Nije radio nikakve operacije, ništa
Da li je sva ta zavist upućena ka njemu bila opravdana
Očigledno nije
Da jeste, ulepšavao bi se na sve moguće načine
Želeo da izgleda duplo mlađe, zavodio bi maloletnice, ludovao

Ne, izgleda baš onako kako izgleda

Mediji su pravili od njega šta su hteli, a on nije ništa demantovao
Samo je živeo, kako je mogao i znao
Bez bombastičnih izjava
Bez skandala
Bez žute štampe

Sve ga je to mimoilazilo, zato što je on takav život mimoilazio
Svestan, da to ne duguje samo sebi i svojima
Nego svima onima koji su ga voleli i verovali u njega

Da li je skoro pola veka njegovog javnog života
Dovoljno da demantuje sve one koji su ga osporavali

Mislim da jeste

Ostao je samo Čola

Koji je i sam pristao da ostari
Kao i njegova generacija
Ne želeći da laže javnost kako je ostao zauvek lep i mlad

Sačuvao je duh, pesmu, igru, zanos

Kada čitam komentare – u, kako je ostario –

Ne shvataju da je samo ono što jeste
U skladu sa svojim godinama
I ne želi da bude nešto drugo

Nosi ih najbolje što može, i čuva ono što su mnogi izgubili
Dobar ukus, zdrav razum, osećaj za meru

Čola nije uvek prisutan, ali je nekako tu

Kao kriterijum koji ne prestaje da se dokazuje
Iako se odavno povukao sa malih ekrana
Vrati se tek da pokaže ko je i šta je

Mnogo je generacija koje su rasle i odrasle uz Zdravka Čolića
Rođene još šezdesetih, pa i ovih posle

Sve se promenilo, pa i Čola

Ali suština mu je ostala ista

Zato i dalje traje

Kao jedan od poslednjih stubova Jugoslavije

Simbol Sarajeva

Simbol Beograda

Simbol onog dobrog, najlepšeg

I hvala mu što je dozvolio sebi da ostari
Mnogi na to nemaju pravo
Skrivaju se do poslednjeg dana od javnosti
A bez šminke ni ne izlaze

Čola je to sebi dozvolio

I zbog toga je veliki

–Stefan Simic