Čovek koji je prodao Ajfelovu kulu dva puta

Daleke 1925. godine Viktor Lustig je pio jutarnju kafu i čitao dnevnu štampu dok mu nije pažnju privukao neobičan novinski članak o Ajfelovom tornj.

Metalna konstrukcija čuvene kule ubrzano je rđela i kao jedino rešenje nametala se preskupa restauracija, ali vlada nije mogla da priušti novac za prekopotrebnu obnovu. Članak se završavao predlogom prodaje kule kao jedine razumne opcije.

Viktorove oči su zasijale.

“Prodaću ga!” – uzviknuo je.

Ko je bio Viktor Lustig?

O samom Lustigu malo znamo jer su zatvorski intervjui koje je davao novinarima dijametralno suprotni.

Navodno je rođen u gradu po imenu Hostine koji se nekada nalazio u Austrougarskoj, a danas je u granicama Češke. U jednom intervjuu opisao je svoju porodicu kao “najsiromašnije seljane u gradu” dok ih je u drugom intervjuu predstavio kao članove kraljevske porodice. Čak je u tom istom intervjuu izjavio da mu je otac bio gradonačelnik.

Studirao je na univerzitetu u Parizu i tečno je govorio češki, engleski, nemački i italijanski. Nikada nije bio nametljiva osoba, ali je u mladosti naučio da su šarm i poezija njegovo najveće oružje.

Kockanje je bila jedna od njegovih najvećih strasti u to vreme jer je zahvaljujući svojim spretnim prstima sa lakoćom izvodio prevare. Omiljeni su mu bili poker i blek-džek. Prema časopisu “True detektive mysteries”, špil karata u njegovim rukama “jedino nije mogao da priča”.

“Radio je” pod mnogim lažnim imenima, međutim njegov zaštitni znak bio je ožiljak od 3 centimatara na obrazu, očigledno uspomena od nekog ko nije pao na njegov šarm. Ovaj “beleg” na Lustigovom licu bio je razlog zašto ga je kasnije policija nazivala i “Skar fejs” (“Lice sa ožiljkom”).

Čuvena prodaja

Prodaja Ajfelovog tornja postala je životni poduhvat Viktora Lustiga.

Prvo je napravio lažni identitet, zatim je napravio lažnu legitimaciju sa amblemom vladinog odeljenja zaduženog za javne zgrade. Nije gubio vreme! U pariski hotel Crilon, koji je bio popularno mesto za poslovna okupljanja, pozvao je pet najvećih pariskih kompanija koje su se bavile preradom gvožđa.

Napravio je predstavu za predstavnike ovih kompanija kojima je plasirao priču da će Ajfelov toranj biti prodat u staro gvožđe. Naravno, ovo je bila kontroverzna kupovina koja je zahtevala diskreciju.

Lustig je ubrzo od 5 predstavnika izabrao svoju žrtvu, Andrea Poisona, čoveka sa malim samopouzadanjem koji je želeo da ostavi trag u tadašnjem Pariskom društvu.

Kada su se naknadno sreli Andrea Poison je priznao da ima ozbiljnih sumnji u čitav posao. Lustig mu se tada predstavio kao siromašan državni službenik koji bi u zamenu za malo veću količinu novca pristao na to da baš za njegovu kompaniju “namesti” posao veka. Poison je progutao priču i ušao u posao.

Ubrzo je Lustig bio u vozu za Beč. Nekoliko dana kasnije, kada se Poison suočio sa svojom naivnošću, Lustig je bio daleko. Kako bi zadržao svoju reputaciju nesrećni preduzetnik ceo slučaj nije prijavio policiji.

Lustig je shvatio da je to što nema vesti o prevari zapravo dobra vest, pa se vratio u Pariz i pokušao da ponovi “prodaju” Ajfelovog tornja. Međutim, nova žrtva je bila manje ponosna i odmah je policiji prijavila prevaru. Lustig već pobegao u Ameriku.

“Lustigov novac” doživeo je svoj kraj kada je njegova ljubomorna devojka prijavila svog voljenog “Grofa” federalnoj agenciji kao čin osvete.

Viktor Lustig konačno je uhvaćen 1935. i osuđen je na 20 godina zatvora u Alkatrazu. Dvanaest godina kasnije dobio je upalu pluća. Umro je dva dana kasnije tražeći doktorsku pomoć i lekove… kažu, čuvari u zatvoru su mislili da blefira.

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Oldest
Newest Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments