Veliki pisac bio je neznog pera i jos neznije duse.
Tako tanane da cak i povredjena sujeta
mogla je tesko da ga ozledi.
Bio je plavokosi mladic,fasinantan,
nekada i vulgaran.
Izgubljen u bezglavoj potrazi za sigurnom ljubavnom lukom.
Lepotan ,koga su nepomirljivost sa teskim
strujama zivota, tastina,alkohol i
emotivni bol kostale zivota…

Presudio je sebi veoma rano,ali u tom
kratkom zivotu uspeo je da ispise najblistavije stihove u istoriji poezije.
Da postane akter u jednoj najpotresnijoj i najvecoj ljubavi 20.veka.

Bio je covek koji je srce ostavio na papiru,a pred smrt pisuci vlastitom krvlju.

Isidora je bila zena koja je od malih nogu
strasno plesala i mastala o ljubavi koja ce trajati zauvek.
Tuzno je sto je i pronasla ljubav “zauvek”ali ne i srecan kraj.
Govorila je:
” Zena koja nije volela pesnika,
nikada i nije upoznala ljubav.”

Kazu da prava ljubav nema granica…
Ona poznaje samo dusu voljenog – ogoljenu do srzi.
Upravo tako su se voleli ovo dvoje
neobicnih umetnika…

Jesenjin je zavoleo Isidoru koja je bila
mnogo starija od njega…,dijametarno
razlicita od njega…
Sa druge strane bili su jako slicni.
Imali su iste strasti: umetnost i zelju za ljubavlju.
Poezija je bila njegov zivot a ples njen.
Da bi se voleli nije im smetala ni jezicka barijera.
Ona je znala oko 20 – ak ruskih reci a on englesku ni jednu.
Ali ni to nije smetalo njima da ozakone svoju ljubav brakom.

Upoznali su se kada je on napunio tek 26 god.a ona vec gazila u petu deceniju (44 god).
Bila je izuzetno talentovana za ples i
jako buntovna..
Fascinantnog izgleda i energije.
Posebna zena.
A on mladic koga su svi obozavali.
Sa plavim loknama,svetlim ocima i
decackom lepotom.
Imao je izgled klasicnog srcelomca,
ali manire ne bas kao pravi dzentlemen.
“Ocas “posla se zaljubljivao a jos lakse odljubljivao.
Zene su za njega neretko bile samo
“Potrosacka roba.”
Nizao je propale brakove.
Vec tada je iza sebe imao tri propala
braka.

Dankanova je bila vec ostvarena i svetski
poznata i priznata umetnica – igracica.
Svojim plesom pomerala je granice i
intrigirala svet.
U Rusiju je dosla sa tragicnom ljubavnom
prosloscu i koferom punim neostvarenih zelja…
Bila je prava senzacija…
Obucena kao anticka grcka plesacica.
U Moskvu je dosla na poziv Lenjina.
Odlucila se na taj poziv jer je bila duboko
nesrecna u Americi.
Sve je podsecalo na promasene ljubavi
i tragediju u kojoj je izgubila dvoje dece a trece na porodjaju.

Intresatno je da je neposredno pre
dolaska u Rusiju,cuvena londonska
“prorocica” prorekla joj vencanje na ruskom tlu.
Posto je to bilo nepojmljivo,smesno.i.nestvarno…ne verujuci ni u jednu rec prorocice,odmahnula je rukom i nije zenu pocastila cak ni “sitninom”.
Ali…sudbina “umesa”svoje prste…
tek toliko da podseti da bez nje nema nista….
1921.god.pokazalo se “prorocanstvo”istinitim.
Te godine upoznala je Jesenjina.
.
Njihova ljubav je duboko usla u njihova srca…
Malo je tko mogao razumeti vezu cija
se komunikacija odrzavala gestovima
i pogledima…
Tesko je bila shvatljiva i Isidorina poslusnost i postovanje kojim je reagovala na ofanzivne ludorije pesnika.
Ali tu su sve prepreke bile nebitne.
Nikakva koprena nije mogla zamutiti njihove ogromne emocije.
Nisu se odvajali.
Pratio ju je po svetskim.turnejama.
Ona neumorno plesala…
On citao stihove…
Uzivali jedno u drugom…

Posto je on Americi bio nepoznat pisac,mnogi su ga cesto pitali :”Sta ti uopste radis za zivot?”
Za njih je bio samo suprug poznate Dankanove.
Njega,onako emotivnog ,sve to ucinilo je jako “bolesnim” i ocajnim.
Poceo je da tugu utapa u alkoholu.
Od besa i ljubomore cesto je Isidoru gadjao njenim cipelama a najlepse komade njene odece delio siromasnima.

Gledajuci sve to, ona je rekla:

“Odvela sam Jesenjina daleko od Rusije
zeleci da ga upozna svet …da osete njegov talenat…da bude svetski poznat.
Ali on bez Rusije ne moze da zivi.
Moramo se vratiti da bi sacuvao um.”

Kada se vratio u Rusiju prijatelji ga nisu
mogli prepoznati.
Bio je drugi covek…
Istrosen…umoran…nervozan,pun crnih misli.
Iz usta su mu izlazile bezobzirne,grozne
reci i pregrst uvreda na racun voljene zene.

Cesto je menjao raspolozenje i napustao Ididoru…
Ona ga je tako volela da mu je ljubila cipele ,moleci ga da je ne napusta.
Govorila mu je:”Sergeju Aleksandrovicu ja te volim.Obozavam te…!”
Ali…i tome je dosao kraj.
Zena koja nikada nije rekla ruznu rec voljenom Jesejnjinu,vise nije mogla da
izdrzi njegovu destrukciju.
Iscrpljena i nesrecna ostavila je pijanog Jesenjina i otisla u Pariz.

“Konacno sam slobodan!
Nema vise stare vestice!” – govorio je
prijateljima.
A njoj je odmah poslao telegram:

“Ja volim drugu!
Zenim se!
SRECAN SAM!”

Njegovi prijatelji znali su da je to laz i da ne moze bez nje ziveti…
Ono sto je mogao izraziti divnim emocijama izostalo je…
Samo se trudio da ostavi sto dublje
oziljke njoj i sebi.

Posle toga bezglavo je lutao sa drugim zenama…
Cak se i ozenio unukom Tolstoja.
Ali…nista mu nije pomoglo.
Njegovo srce ostalo je zauvek kod te
gipke “lakonoge breze”.
Ne samo srce ,vec i zdrava pamet

Sergej je pateci za Isidorom,
polako ulazio u” ludilo.”
Neumereno je pio…
Pun tuge i sete rekao je svom
najboljem prijatelju:

“Svidja li ti se moj sal?
To je poklon od Isidore.
Eh…kako me je volela ta starica!
Ja cu joj napisati pismo…
Pozvacu je a ona ce dotrcati razdragana,
da mi padne u zagrljaj.”

Nikada nije napisao to pismo Isidori!!!

Ali je zato pisao vrtoglavom brzinom pesme,koje su ispadale kao iz “masine”!
Kada mu je u jednom trenutku nestalo mastila,pisao je pesmu krvlju.
Ispostavilo se da mu je to bila poslednja pesma.

DOVIDJENA DRUZE,DOVIDJENJA!

“Ceo zivot cekah malo srece,
Al’ u noci ipak ostah sam…
Dovidjenja,bez stiska,bez reci!
Cemu bol i vrelih suza zar?

Za nas nije nista novo mreti!
Ni sam zivot nije nova stvar.”

Pesmu je zguzvanu stavio u dzep
svoga prijatelja.
Dan kasnije nadjen je mrtav sa Isidorinim salom oko vrata.
.
Nakon ove tragedije Dankanova se povukla iz javnog zivota.
Beg od tuge trazila je u kratkim avanturama.
Sal – njen zastitni znak bio je kao i za Jesenjina kljucan za zavrsetak njenog zivota.
Naime,slucajno se omotao oko tocka
automobila u pokretu i tako je udavio.