Kada je Laza već zašao u zreliju dob, i kada je iza njega ostalo manje zarađenog, a mnogo više potrošenog novca, vreme je uglavnom provodio po čuvenim novosadskim kafanama, vodeći pravi boemski život. Jednom prilikom put ga je naneo u čuvenu koviljsku čardu. Sedeo je on tako za stolom, i na sebi svojstven način pozvao konobara.

„Čašu vina, dete!“- viknuo je.

Kada mu je konobar doneo i stavio na sto, u tom trenutka sa tavanice čarde se odlomi parče plafona, koji je bio od zemlje i pleve (čerpić), i pade Lazi tačno u čašu.

Konobar i Laza se pogledaše, i konobar reče:

„Gosn. Lazo, sada ću Vam ja doneti drugo vino, da ne pijete ovo sa zemljom“.

Bez puno razmišljanja, onako kao iz topa, Laza mu odgovori: „Dete moje, kada sam popijo 100 jutara zemlje, ni ovo parče mi neće škoditi“…uze čašu vina…i ispije je do dna.