Ko je provodio vreme sa decom koja imaju Daunov sindrom
Zna o kakvim se dušama radi
I koliko znaju da budu beskrajno čisti i privrženi njihovi svetovi

Drugačije grle, drugačije gledaju, drugačije vole
Njihovu emotivnost i izražavanje emocija malo šta sputava
Tu su, među nama
A kao da su sa neke druge planete

Kada ste sa njima, kao da ste sa anđelima
Da u momentu zaboravljate beskrupulozna pravila kojima smo okruženi
Licemerje
I zajedno sa njima dotaknete nebo, ljubav, radost

Prošle godine sam se sasvim slučajno zaigrao sa nekima od njih
Na jednom od gradskih bazena u Banja Luci
Nisu, doduše, imala Daunov sindrom ali je bilo nešto slično

Ne sećam se da mi je neko u životu toliko ljubavi i zagrljaja dao
A da ne znaju ni ko sam, ni šta sam
Samo smo se igrali u vodi
I osetili…

Bio sam im drag
I bili su mi dragi…

Tek posle mi je prišao njihov vaspitač i rekao mi ko su oni bili
Iz kog doma dolaze i koji problem imaju…

Drug iz detinjstva ima sestru sa Daunovim sindromom

Kada god sam je video, video sam čistu dušu

Da mi i sada zasuze oči kada je se setim
Njene dobrote
Topline
Nežnosti

A i njene tuge, što nije imala sa kim da se igra

Posebno kada je završila specijalnu školu

I čitav život joj se sveo na kuću i njenu sobu…

Moja ljubav prema tim dragim ljudima je bila tolika
Da sam hteo da upišem školu koja se bavi njima

A podstakao me i jedan od najlepših filmova koje sam gledao
„Osmi dan“, koji se bavi tom temom

Zamišljao sam časove na kojima bismo pričali, igrali se, putovali

Ušuškani kao na nekom pustom ostrvu

Gde većina problema koji muče ljude
Jednostavno ne postoje

Oni žive neke svoje zasebne svetove

I ne mogu da kažem da im je lepo ili bolje
Ili da su spašeni, blaženi

Nisu

Ali imaju svoj neki smisao i put

Koji mi možda ne razumemo dovoljno ili ne osećamo

Ali jedno treba da znamo a to je da bogatstvo ljudske duše
Emocionalnost
Ne zavise ni od stepena inteligencije, ni od obrazovanja
Već je dar unutrašnjeg sveta
Koji u njima živi kao u malo kome

Ljudska toplina, nežnost, odanost, blagost…

I ako negde želite da pronađete ljubav
Čistu
Beskrajnu
Kao nesputanu radost igre

Pronaćićete u njima

U tim ljudima
Koji zauvek ostaju deca

Nevažno koliko im je godina

I ne odvajaju se od svog sveta mašte u kome im je najlepše
U kome su najsigurniji

I jedino što traže od nas je da ih se češe setimo
Igramo sa njima
I više obraćamo pažnju

Ništa više

Samo to

I biće nam večno zahvalni.
Stefan Simic. 📚❤️🌍