Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašče staroga imama.
Kad tamo u bašči, u hladu jasmina
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana.
Pa još kada šeće i plećima kreće,
Ni hodžin mi zapis više pomoć’ neće!
Ja joj nazvah selam. Al’ moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
Već u srebrn ibrik zahvatila vode,
Pa niz bašču đule zaljevati ode.
S grana vjetar puhnu, pa niz pleći puste
Rasplete joj njene pletenice guste.
Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
Al’ meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko’! 🌏