Moja majka je nebrojano puta ostavljala mog oca
I uvek mu se vraćala
Prvo što nije imala gde da ode
Ili bi je odmah neko iz familije zvao i rekao – jel si luda, gde se ostavlja porodica. –
Treće, vraćala se zbog mene

Sve dok nije zauvek otišla, zajedno sa mnom

Sećam se nakon njihovih svađa
Kako bi izašla i šetala
A ja u strahu da ne uradi nešto sebi

Nakon par sati pojavila bi se na vratima

Spremna da pređe preko svega, kao da ništa nije bilo
Kao da tako mora

Vraćala se sve do trenutka dok nismo otišli zajedno

Nije mogla beze mene

Otišli smo iz grada na selo

I to ludio od svađa, ucena, uvreda je prestalo

Pravo pitanje je gde otići kada nemaš gde da odeš

Ili kako objasniti drugima zašto ideš
Nakon toliko godina
Kada ne žele da shvate

Ponižavanja za sve i svašta

Kada je svaki dan dnevnik najnižih udaraca

Onda samo odeš

U neki novi život
U kome ti niko više ne stoji nad glavom
Ne ucenjuje te
Ne omalovažava te
Ne nabija ti sve na nos

Prošlo je dosta godina od tada
Otac je sada sam

I sada on nas zove

Jedva da ima nekoga

Verovatno svestan
Pod uslovom da je uopšte svestan

Da je mogao da nas sačuva

A povratka, kada jednom zauvek odeš
Više nema

Možeš na kratko da svratiš, pomogneš šta treba
Ali imaš svoj život i put
I nekada tvoj dom
Nikada više nije tvoj dom.
Stefan Simic. 📚❤️🌍