„Muško je!“, zaurlali su uzbuđeno napeti Crnogorci u stanu pukovnika KOS-a Jevta Bjelice, oca najpoznatijeg šahovskog novinara na svetu, kada im je telefonom javljeno da je ovaj dobio sina.
Nazdravljalo se i pilo, sekao se njeguški pršut i vadio skorup iz kace, pucalo se i činilo se da je sve „lijepo“, kao da je napolju topla noć, a ne vlažna i zagušljiva, snežna i maglovita ledena decembarska noć tik pred ’67.
Posle deset minuta ponovo je zazvonio telefon i uzbuđeni student medicine javljao je da je pogrešio i da se izvinjava, da se nije rodio sin, već kćerka, plavooka i glasna, koja je svojim probijanjem na ovaj svet mnogo namučila svoju majku.
U pukovnikovom stanu je nastao tajac.
Sve se utišalo i ožalostilo, sneveselilo i umusilo. Neko reče: „Prvo đevojke, a potom sinovi.“
Međutim, tuga je bila nepovratna i nesavladiva, sve je počelo da podseća više na parastos nego na proslavu rođenja deteta, te svi naglo, kao da su Englezi, a ne Cr-nogorci, počeše primećivati kako je ružno vreme, kako je ledena noć, kako je strašan sneg i gusta magla, te „valja brzo kući“…
„Greška“, vrteli su glavom rođaci. Moja baba po ocu Miluša nije krila tugu, moja baka po majci Rajka bila je revoltirana ovom promenom raspoloženja i do dana današnjeg žali što tu noć nije sedela na drugom mestu.Ipak, moj otac, koji se vraćao sa Islanda, i majka izmučena prejakim bolovima u ružnoj koševskoj bolnici – bili su srećni, oni su želeli i dobili Isidoru…

ISIDORA BJELICA 🌹