O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, žeđi, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo,
niti srce naše da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao u sazvezđe žedno,
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke,
ni da li zvuke smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek,
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noći dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Desanka Maksimović