Na kraju jednog polja stajaše Ljubav i Samoća i posmatraše mladi zaljubljeni par. Samoća reče Ljubavi:

• Kladim se, da ću ih rastaviti.
  Ljubav uzvrati:
• Sačekaj samo malo! Daj mi šansu da proverim samo jednu stvar kod njih, a posle toga možeš da odeš kod njih koliko god hoćeš puta.

Samoća se složi sa tim. A Ljubav se približi zaljubljenima, dodirnu ih, pogleda ih
u oči i spazi u njima sjaj.
Vrati se nazad i reče Samoći:

• Hajde, sada je red na tebe!
• Ne, – odgovori Samoća – Sada ništa ne mogu da napravim, sada su njihova srca ispunjena ljubavlju. Doći ću malo kasnije.

Proteče neko vreme i Samoća navrati pokraj kuće onog zaljubljenog para i vide mladog oca i mladu majku sa novorođenom bebom. Samoća se nadala, da će ih do tada napustiti ljubav i nestrpljivo iščekujući, prekorači preko njihovog praga. No pogledavši im u oči, ona vide samo Zahvalnost.
Okrenu se nazad i reče:

• Doći ću kasnije…

Proteče još dosta vremena i Samoća se pojavi ponovo pred njihovim vratima i začu dečiju vrisku. Otac se tek vratio sa posla umoran, a majka je uspavljivala decu. Samoća se opet ponada, da će ovog puta moći da ih rastavi, jer kako reče:”Prošlo je toliko vremena i Ljubav i Zahvalnost bi dosad već trebali da napuste njihova srca.” No pogledavši im u oči, ona sada spazi u njima Poštovanje i Razumijevanje.

• Doći ću kasnije, reče i ovog puta i okrenu se i ode.

Proteče opet mnogo vremena. I Samoća se, po običaju, još jednom pojavi pred domom zaljubljenih. Primeti sada da su im deca već bila porasla. Sedi otac je nešto objašnjavao sinovima, a majka je pripremala večeru u kuhinji. Zagledavši im se u oči, Samoća se još jednom razočara, videvši ovaj put u njima Povjerenje.

Proteče najviše vremena od tada. I Samoća još jednom svrati u isti dom. Zapazila je sada da unuci odlaze od kuće, a da kraj kamina ostade da sedi rastužena i onemoćala starica. Samoća je pogleda i slavodobitno reče:

• To je to, došao je konačno i moj trenutak!
  Htede zatim da joj pogleda u oči i da se uveri, no istog trena starica ustade i izađe iz kuće. Samoća krenu za njom. Uskoro, nekada mlada devojka, a sada stara žena, stiže do groblja i sede pored jednog groba. Beše to grob njenog supruga.
• Izgleda, da sam ipak zakasnila – reče Samoća. – Vreme je dovršilo ono što je bio moj zadatak.
  Tek tada se Samoća zagleda u rasplakane oči starice, i u njima vide po prvi put USPOMENU: Uspomenu na Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Razumevanje i Poverenje
  Nep.aut