Jedan od najvećih pesnika, Stevan Raičković nikada nije prežalio preranu smrt svoje supruge Bojane, koja se dogodila 1979. godine. Stevan je bio rado viđeno lice i upečatljiva pojava Beograda, a deca su ga čitala u lektirama. Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života (2007) nije uspeo da prežali svoju Bojanu.

“Mislim da je Steva prvi put umro, kada je umrla njegova Bojana”, na komemoraciji povodom smrti svog velikog prijatelja rekao je Matija Bećković. Nije puno pričao o njoj, ali je mnogo pesama posvetio njoj. Sve svoje rukopise je spalio, tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

Izvor:Radioaktivni komarac/FB