Mira Alečković
To idu majke, to idu očevi
i praočevi, dedovi i pradedovi s kocima,
s vilama, s puškama, žilama da se brane,
to idu u pobunu, protiv smrti se bune –
gnezdo pitomo
a osinjaci –
jedino utočište ove sirotinje slobode žudne;
idu decu da brane od ovog pokora,
od ovog pomora
i svaki psuje, grdi, leleče, kune.
Tu samo kukavica,
tu samo izdajica nije !
To ide cela Srbija,
to idu vekovi u susret vekovima,
to idu reke u susret morima,
idu sanjari, idu maštari, idu dečaci –
Obuće čistači, sejači, zanatlije, šegrti, đaci,
To idu nečujna jadanja,
idu bezglasna plakanja,
želja za svetom ljubavi
i nedoživljenom lepotom.
To ide zemlja moja zločinom otrovana
a čista, a budna.
To ide Starina Novak u pomoć
I Smiljanić Ilija,
To ide Janković Stojan
i ide do delije delija:
Vujadin Stari, od Semberije Ivo
to ide seljačka, ide slobodna Srbija –
sve što je pošteno i što je ostalo živo,
u susret cevima što smrt dobuju,
to idu ljudi što neće da robuju.
To kolo ne igra samo od Bela grada do Stambola,
tu gde grom groma doganja
tu munja munju vija,
to kolo vatreno igra, čuje ga daleka Rusija
i svet ga ceo čuje, do Norveške se povija.
To ide u bunu
još jednu bunu Srbija.
Dižu se mrtvi sviju vremena,
maštari dragi –
boraca braća,
na zemlji ovoj sto pokoljenja
u ovom jednom danu
korača.
Podijeli: