Fido

Kada je jedne noći u novembru 1941. godine radnik Karlo Sorijani pronašao povređenog psa u jarku kraj puta odneo ga je kući kako bi mu pomogao. Zajedno sa svojom suprugom dao mu je ime Fido koje znači „veran“ od latinske reči „fidus“. Fido se oporavio od povreda i toliko zavoleo svog vlasnika da je svakoga dana pratio Karla do autobuske stanice kada je on odlazio na posao Luko di Mugeljo u italijanskoj provinciji Firenca. Isto tako, svake večeri je na istoj stanici čekao Karla da se vrati sa posla. Ovako su dva prijatelja drugovali dve godine. 30. decembra 1943. godine saveznički avioni su bombardovali ovu oblast, a Karlo Sorijani je poginuo. Fido se te večeri, po običaju pojavio na stanici iščekujući svog prijatelja koji se nikada više neće vratiti. Fido je bio strpljiv ali se posle nekoliko sati čekanja vratio svojoj kući. Nadajući se da će se Karlo ipak jednog dana pojaviti, Fido je narednih 14 godina (više od 5.000 puta) svakodnevno odlazio na stanicu. Nikada nije izgubio nadu da će ponovo videti čoveka koji mu je spasao život i zauvek ostao u srcu. Tako je bilo sve do Fidove smrti.Gradonačelnik Boro San Lorenca mu je u prisustvu mnogobrojnih građana uručio zlatnu medalju 9. novembra 1957. godine. Od vajara je naručena statua koja je bila izrađena od bronze koja i danas stoji na trgu Dante pored zgrade Opštine. Fido je umro 9. juna 1958. godine i dalje čekajući Karla. Vest o smrti vernog psa objavile su gotovo sve nacionalne novine i to na naslovnim stranama. Fido, koji nikada nije odustao od svog prijatelja sahranjen je na mesnom groblju pored Karla Sorijanija.

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Oldest
Newest Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments