Stara kineska priča, govori o čoveku koji nije hteo prodati svoga konja iako je bio jako siromašan i nije više imao od čega živetii. Jednog jutra je otkrio da mu je konj pobegao.

Ubrzo su se okupili ljudi iz sela, i rekli mu: “Ti nerazumni starče! Bilo bi bolje da si ga prodao. Kakva nesreća!” Starac je odgovorio: ” Nesreća ili sreća, ko to zna?”

Ljudi su se smejali starcu i rekli da je pomalo lud. Jedne noći, starčev se konj vratio, ali s krdom divljih konja. Ponovo su se ljudi okupili i rekli: “Starče, bio si u pravu. Ovo nije bila nesreća, nego sreća.” Starac je odgovorio: “Sreća ili nesreća – ko to zna?”

Starčev sin jedinac, počeo je dresirati divlje konje. Samo sedam dana kasnije pao je sa jednog od njih i slomio obe noge. Ljudi su se ponovo okupili i rekli: “O kakva je ovo nesreća. Tvoj sin jedinac se ne može osloniti na svoje noge, a u tvojoj starosti bio ti je jedina podrška. Sada si siromašniji nego ikad.” – “Sreća ili nesreća, ko to zna?” – govorio je opet starac…

I stvarno, nekoliko dana kasnije zemlja je ušla u rat i svi mladići iz toga mesta bili su mobilisani osim starčevog sina. Seljani su tugovali jer su znali da se većina mladića nikada neće vratiti. Došli su kod starca i rekli: “Bio si u pravu starče! Pokazalo se da je to bila sreća.”

Starac im je odgovorio: “Je li nešto što nam se događa sreća ili nesreća – to samo dragi Bog zna!”