“Živeli smo u mestu sa oko 1.500 stanovnika. Imao sam mnogo prijatelja i jedino o čemu smo mislili bio je fudbal. Kada smo se vraćali kući, roditelji su mogli da nam vide samo oči, jer smo bili prekriveni prašinom. Prvi teren na kome sam igrao, u Ubu, nalazio se odmah do groblja. Kada lopta ode preko ograde samo se pogledamo. Samo jednu stvar smo mogli da uradimo, da igramo kamen, papir, makaze. To je bio jedini način da odlučimo ko će ići po loptu, jer niko nije želeo da ide po groblju. Trave nije bilo uopšte, pa je podloga bila ili vlažna ili suva, u zavisnosti od vremena. Bilo je užasno. Ali naučio sam lekciju. Nisam očekivao ništa. Lopta je stalno morala da vam bude u nogama, jer se nije znalo gde će odskočiti ukoliko je pošaljete. To je bio život. Voleo sam te trenutke.”

• Nemanja Matić.
  Izvor fotografije: @nemanjamatic/IG.