„Kada se prijavila da trči na Bostonskom maratonu 1966. godine, odbili su je rekavši: „Žene nisu fiziološki sposobne da trče maraton, a mi ne možemo preuzeti odgovornost.”

Tada pre tačno 50 godina, na dan maratona, Bobi Gib se sakrila u žbunje i čekala da trka počne. Kada je otprilike polovina trkača prošla, ona je uskočila.

Nosila je bratove bermude, par dečačkih patika, kupaći kostim i duks. Dok je poletela u roj trkača, Gib je počela da se oseća pregrejano, ali nije skinula kapuljaču. „Znala sam da će, ako me vide, pokušati da me zaustave“, rekla je. “Čak sam mislila da bih mogla biti uhapšena.”

Nije trebalo dugo da muški trkači u Gibovoj blizini shvate da ona nije muškarac. Gib je očekivala da će je skloniti sa puta ili pozvati policiju. Umesto toga, drugi trkači su joj rekli da će to zaustaviti ako neko pokuša da ometa njenu trku. Konačno se osećala sigurnom i sigurnom, Gib je skinula duksericu.

Čim je postalo jasno da je u maratonu trčala žena, gomila je izbila -ne od besa ili pravednosti, već od čiste radosti, priseća se ona. Muškarci su navijali. Žene su plakale.

Dok je stigla na Velsli koledž, vest o njenom trčanju se proširila, a studentkinje su je čekale, skačući i vrišteći.

Guverner Masačusetsa ju je dočekao na cilju i rukovao se sa njom. Prva žena koja je ikada trčala maraton završila je u prvoj trećini.