Kada se 1966. prijavila za trčanje na Bostonskom maratonu, odbili su je govoreći: “Žene nisu fiziološki sposobne da istrče maraton, i mi ne možemo preuzeti odgovornost.”

Na dan maratona Bobbi Gibb se sakrila u grmlju i čekala početak trke. Kada je pola trkača prošlo, ona je uskočila. Nosila je bratove bermude, par muških patika, kupaći kostim i duks. Dok je poletela u roj trkača, Gibb se počela osećati pregrijano, ali nije skinula kapuljaču. Znala je da ako je vide, pokušaće da je zaustave, jer ženama je bilo zabranjeno da trče maraton. Čak je mislia da bi bila uhapšena.

Nije trebalo dugo da muški trkači u blizini Gibb shvate da ona nije muškarac. Gibb je očekivala da će je skinuti sa staze ili pozvati policiju. Umesto toga, drugi trkači su joj rekli da ako neko pokuša da joj se umiješa u trku, oni će ga zaustaviti. Konačno se osećala sigurno i skinula je duksericu.

Čim je postalo jasno da na maratonu trči žena, publika je zaurlala, ne iz bijesa već iz čiste radosti. Muškarci su navijali. Žene su plakale.

Dok je stigla do Wellesley koledža, vest o njenom trčanju se proširila, a studenti su je čekali, skačući i vrišteći.

Guverner Masačusetsa je dočekao na cilju i rukovao se sa njom.

Bila je to prva žena koja je ikada istrčala Bostonski maraton.