Након што је десет пута јачи непријатељ сатјерао измучену српску војску у ћошак, једини излаз је био повлачење преко Албаније, оковане снијегом и ледом. Са војском је био и последњи српски краљ Петар I Kарађорђевић, а убрзо за њима је кренула и једна мајка како би свом сину јединцу предала пртену кошуљу и вунене чарапе које му је тек исплела.

Макрени Спасојевић, удовици из села Словац код Лајковца, једина жеља је била да ожени сина јединца и да се у њиховој кући зачује дјечја граја. Мати Макрена је имала једне планове, ђаво сасвим друге…

Када је Маринко пошао у војску било је лијепо вријеме, али се спремала зима па је мајка кренула за њима не би ли сину уручила кошуљу и чарапе, да му буде топло. Стигла је чак до Албаније, али даље није могла. Поред Везировог моста на Бијелом Дриму гледала је од војника до војника како би угледала његово лице. Тада је угледала друго познато лице – био је то краљ Петар.

Мајка Макрена је уручила кошуљу једном војнику, а чарапе дала краљу Петру, уз савјет да их обује преко чизама (мање ће се клизати) и молбу да их преда њеном сину када га сретне. Петар је обећао да ће се потрудити да тако и буде.

Краљ Петар се цијелим путем распитивао да ли неко познаје Маринка Спасојевића. Једног дана, повлачећи се кроз снијежне планине, наишли су на групу војника који су изгубили битку са хладном зимом. Наредио је да им се претресу војне књижице, а у једној је писало: Маринко Спасојевић, село Словац, срез Ваљевски, војска Ужичка. Петар није имао срца да ту тужну вијест пошаље у отаџбину.

Тек после рата краљ Петар је послао свог савјетника Илију Ђукановића да изјави саучешће мајци Макрени, међутим она је одвећ преминула. Чувши за то краљ Петар се одлучи да подигне споменик њој и њеном сину и то је риједак случај у свијету да је краљ подигао споменик свом војнику, сељаку. Неком је касније тај споменик засметао па га је срушио, неко се Богу хвала нашао и да га обнови, али да не кваримо…

А чарапе? Како пише Милован Витезовић, тог 21. августа 1921. год. око самртничке постеље окупио се конзилијум љекара. Болничар који је пришао да му намјести лежај, под јастуком је нашао вунене чарапе. Краљ га је замолио да му их обује, да му не зебу ноге. Убрзо после тога се представио Господу.