Наталија Бјелајац, болничарка и наредник српске војске у Балканским и Првом светском рату, одликована је дванаест пута, колико је пута била и рањенa .

Рођена је 13. маја 1893. године у Марибору, у тадашњој Аустроугарској царевини као Антонија Јаворник, у породици словеначке националности. Била је под великим утицајем стрица Мартина који је пребегао у српску војску.

По почетку Првог блаканског рата Антонија Јаворник се пријављује као добровољац и мења име у Наталија Бјелајац како не би својој породици нанела проблеме.

„Нису ме, на овом путу, потресли рањеници, било их је – неки су остали доживотни инвалиди. Нису ме потресли ни они исцрпљујући маршеви, ни оно жртвовање на бојишту – да се с ватреног положаја извуче рањеник, потресла ме је сцена коју сам видела кад је болничка чета стигла на Косово Поље:

Војници полегли по земљи и љубе је. Онда се сви мећусобно грле и љубе и говоре како се више од пет векова чекало на овај тренутак, како је освећено Косово.

Схватила сам: од јуна и Видовдана 1389. до октобра 1912. године с колена на колено се живело за остварење тог сна – у радости и жалости говорило се о Косову – и, ево, војници дочекали тај час да протерају Турке и ослободе Косово. Испунили завет многих генерација.

Могла сам, као добровољац, да добијем земљу и кредит да изградим кућу – али ништа од тога нисам хтела да искористим. Личило ми је то на неки трговачки однос: ја отаџбини мало крви, а мени отаџбина – надокнађује земљом, положајем, кућом, новцем.

Никако то нисам могла. Ја сам се из љубави тукла за словенске народе – да збаце туђински јарам и живе у слози, љубави и слободи у једној држави. Кад сам скинула униформу, нисам више ни одликовања стављала на груди. Чему? Било, па прошло. Запослила сам се, живела скромно, повучено.

Једино ми је жао што нисам имала деце!”

Вечна слава!

Preuzeto: Ivan Ana Rakonjac/FB