– Којим добром, девојко?
– Хоћу пушку и ратни распоред! Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме. Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
– Добро, девојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима.
– Хоћу пушку! – поновила је. – Нећу пешкир. За болничарке узмите старије жене.
Нису имали куд: примили су је.

Антоније Ђурић – “Жене Солунци говоре”

Штета што њен отац није поживио, да види у каквог хероја му је израсла кћерка јер је често негодовао како нема сина јунака. Била је прва жена, матуранткиња која је одсјекла косу, обукла униформу и упутила се ка Куманову. Из Балканских ратова је изашла с одликовањима, а то се наставило и кроз ангажман током одбране Београда у “Великом рату”, и у каснијим данима сукоба.

У ноћи између 28. и 29. јула 1914. године била је учесник битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд. У саставу Сремског добровољачког одреда командовала је првом групом бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресијече телефонске жице до Земуна. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари. Преживјела је повлачење преко Албаније, а раме уз раме са саборцима учествовала и у пробоју Солунског фронта. Више пута је рањавана, те је чак остала без једног дијела стопала.

За своје јунаштво добила је ни мање ни више него 13 одликовања. У рату је нашла и свог животног сапутника, саборца,Тихомира Крсмановића. Преминула је у Београду 1979. у 84. години и сахрањена је на Новом гробљу.

Говорећи о својој прабаки у интервјуу за “Новости”, драматург и редитељка, Сања Крсмановић Тасић, описала је како се она понашала након завршетка рата и како је гледала на оно што је наступило у миру.

“Бака је била права дама. Поново је обукла хаљине и високе штикле, не знам како је то успевала без половине стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан,али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина узврати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата жустро лактали за привилегије. Када је умрла, у наслеђе сам добила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу”.

Њена праунука је направила представу „Приче хлеба и крви“ у којима говори о својој прабаки. “За дивно чудо”… нема улица по Србији са њеним именом, а њено име је СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ.