Када би ордење знало говорити испричало би неупоредиво више о јунаку каквог није лако пронаћи ни у бајкама…

Mихаило Маџаревић познат под надимком “ловац на живе језике”, почетак I балканског рата дочекује као 18 – годишњак. Да ли је био сујеверан или не, не зна се, као ни зашто му је мајка прије него што ће га послати у рат – у шајкачу ушила амајлију. Тек, први од три конфликта у којима је учествовао завршава као наредник, заробивши турску батерију, а све без иједне једине огреботине.

Други балкански рат је спознао на Брегалници, умногоме врховима бајонета. Након што се опоравио од колере вратио се у родно Ваљево (Бобово) као потпоручник.

Напад Аустроугарске је дочекао у Скопљу да би потом био пребачен у Лозницу. Његова прва акција је било “скидање” са велике удаљености агресорског извиђача (официр Фриц Мајер) који је идући ливадом као живи штит користио српску сељанку.

После борби које су се водиле на Гучеву и последичног повлачења српске војске, рањен је у Каменици код родног Ваљева. Убрзо након рањавања крећу у противнапад са Рудника и према дојави мјештана са још два подофицира упада у кућу у којој се налазио комплетан вод официра Двојне монархије. Заробљавају их, а Михаило добија Златну медаљу за храброст.

Почетком маја 1915. био је на Сави гдје (без дозволе) одлучује да са 10 – ак сабораца пређе ријеку. Хватају 20 Аустроугара у цик зоре и доводе их у заробљеништво.
Спава. Буде га. Телефон. На вези је краљ Петар који га унапређује у чин поручника и на груди му “качи” прву Карађорђеву Звезду.

Нема живљења на ловорикама. Већ 13. јуна креће да преотме Мишарску аду код Шапца. Добија дозволу да сам смисли тактику. Упалило је. Заробљених: више од 100. Један од њих му саопштава да су Аустроугари упознати са његовим подвизима и да му је глава уцијењена на 50 000 круна.
Без обзира на то, нема стајања. Недуго затим са саборцима код Смедерева заробљава пун понтон Њемаца из 83. пука.

Слиједи повлачење. Прелази Косово, Албанију, увијек штитећи одступницу и чекајући да се и последњи војник повуче. Одмара се на Крфу, стиже на фронт. Тада долази његов најблиставији моменат.

Наиме, Бугари су се врло добро ушанчили на Кајмакчалану и на коти од 2525 метара (Кучков камен) поставили митраљез који је косио све што се мрда. Сви покушаји Срба и савезника да га уклоне били су неуспјешни.

Једног дана, на бојном пољу су се појавили регент Александар, војвода Живојин Мишић и француски генерал Сарај и том приликом им прилази поручник Маџаревић тражећи дозволу да се опроба на Кучковом камену. Мишић одбија, али је Михаило био упоран.

Mихаило и његов наредник узимају бомбе и крећу се усред дана, прво преко потока, потом преко чистине, пузећи, па узбрдо.
Наједном: неколико експлозија и котрљање Мике Маџаревића и његовог саборца низ падину. Митраљез се више није чуо.

Дотрчавају до забезекнуте заповједничке тројке, рапортирају. Регент Александар скида са својих груди Карађорђеву Звезду, а генерал Сарај Орден Легије Части и каче их на груди поручника Маџаревића.

Зашто Бугари нису пуцали? Михаило је данима пажљиво посматрао шта се дешава горе и схватио да се средином дана, када је сунце најјаче, Бугари накратко повлаче у хладовину. Управо у том тренутку је напао. Због тога је постао капетан одбијајући мјесто у гарди гдје би се одморио, захтијевајући да остане на фронту.

Поново је рањен, а опорављао се у Бизерти. Вратио се и учествовао у пробоју Солунског фронта. На крају рата док је српска војска побједоносно јездила кроз ослобођене предјеле, у Бијељини упознаје свештеничку кћи са којом ће касније добити троје дјеце. Демобилисан је 1920. године.

Посебно задивљујуће је свједочење војника који су причали како је Михаило једном након љутог боја пришао и пољубио у чело мртвог аустроугарског официра исказујући му поштовање због неизмјерне храбрости.

У току другог свјетског рата одбија сарадњу са окупатором, завршава у логору на Бањици, а затим и у Њемачкој. Након рата не пристаје да се врати у Југославију,одлази у Америку гдје умире у Либертвилу 1965. у ком је иначе сахрањен у порти манастира.

Три Карађорђеве звезде, Златна и Сребрна медаља за храброст, Орден Бијелог орла са мачевима, Албанске споменице, Орден Легије Части, енглески Ратни Крст, свједоче о Михаилу Маџаревићу, најмлађем мајору у историји српске војске, архетипу српског војника, својеглавом и непоколебљивом јунаку рођеном на данашњи дан 1894. год. Вјечна му слава!