Doktor Vladimir Đurić ispričao je jedan događaj koji mu se urezao u pamćenju dok je radio na klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević“ u Beogradu:

“Pacijent, muškarac srednjih godina, primljen zbog težeg oblika depresivnosti i suicidalnih promišljanja kroz zube mi je prozborio:

‘Znate doktore, mi smo jedna skromna porodica, kad jedemo, ja jedem posle dece, ono što ostane. Recite mi za koliko ću ja najranije moći da izađem odavde? Znate, morao bih što pre da počnem da radim, da zaradim, zbog njih.’

Čim mi je osećaj stegnutosti u grudima nekako popustio, pomislih, kako baš u tom trenutku “Đavo” ili “ko god” je odgovaran za svo ovo ludilo u kome živimo.

I dobih neko osećanje iskonskog prkosa i inata, da još jedanput, još jednom “Normalcu” pokažem koliko je on u stvari sjajan čovek a ne obrnuto. I koliko je u zabludi “da je on za sve kriv“.

Da mu pomognem u procesu izlečenja, i da mu objasnim da je njegova najveća slabost, upravo, prejaka savest.”

Izvor fotografije: Dr Vladimir Djuric/FB.