“Imate li neku kremu za ruke?”, pitao je čovek ulazeći u apoteku. Ruke su mu bile skoro pa uništene od cementa. Lako se dalo zaključiti da čovek svakodnevno radi tažak fizički posao.

Apotekar se nasmejao i rekao: “Da, naravno, imamo uvoznu, ona je skuplja, a imamo i ovu slabiju, od domaćeg proizvođača”.

“Dajte mi tu uvoznu.”- odgovori čovek.

Međutim, radnik u apoteci pomisli da ga ovaj nije dobro razumeo, pa ponovi: “Ta je skuplja, ona je kvalitetnija, možda ipak da uzmete ovu?!”, pokazivajući na svetlo plavu domaću kremu.

Čovek podiže svoje ruke i reče apotekaru: “Ja radim na građevni već godinama. Cement mi je poprilično oštetio kožu na rukama, a kod kuće imam malu ćerkicu. Sa ovakvim rukama je ne mogu pomilovati po njenom nježnom licu. Bolje da uzmem ovu skuplju, ne bi li ipak omekšala moje ruke. Cijena nije problem. Znate, puno volim svoju malu cerku i sve bih dao za nju”.

Lice apotekara se skamenilo. Pokušao je setiti se kada je zadnji put pomilovao svoju decu i posvetio im pažnju. Čovek ga je naterao da sebe vidi kao siromašnog i bednog čoveka.

Pravo siromaštvo je siromaštvo srca i duše, nije stvar materijalnog bogatstva. ❤️🙏🌍