Jedan učenik i jedna nastavnica u školi prepunoj znanja, ljubavi i razumevanja… Aleksa Borović učenik je prvog razreda škole u Srednjoj reci u Ivanjici gde svakodnevno provodi vreme sa nastavnicom Marijom Peruničić. Usmereni su jedno na drugo u sticanju znanja ali igri, druženju i onim privim pripremama za što bezbrižnije odrastanje.

Aleksa je kilometrima daleko od vršnjaka, nema mobilni telefon, lap-top, društvene mreže ali toplina njegove duše i iskren osmeh vredniji su od bilo čega što se može kupiti novcem.

“Igramo se, idemo po prirodi, šetamo… Crtam, bojim”, pobraja Aleksa šta sve rade zajedno i šta sve on sam zna.

Potvrđuje da nema mobilni telefon i dodaje da nije tužan zbog toga.

“Malo da sabiram i oduzimam”, odgovara na pitanje šta mu je u školi najteže, sa sve osmehom na licu, malkice i postiđen.

Voli da crta, igra fudbal, trči po prirodi, istražuje…

“Voli da crta, da reciklira, da igra fudbal… Voli da trči po prirodi, da je istražuje, sve što i druga deca, samo nema društvo s kojim će to da podeli”, opisuje ga učiteljica Marija.

“Odnos je malo prisniji samim tim što smo nas dvoje sami, a i zbog toga što je drago dete. Sva deca su dobra, ali on je posebno drag, tako da mi nemamo nikakvih problema”, zadovoljna je.

Svakog jutra Aleksa do škole menja dva prevoza. Nekoliko kilometara do đačkog autobusa vozi ga otac, a pri povratku kući putuje sa učiteljicom koja kaže da joj je ovaj beskrajno simpatični dečak kao član porodice.

Učiteljica kaže i da je Aleksa vrlo poslušan, te da bi bilo lepo da mu se nađe društvo. Kroz smeh dodaje da je njoj dosta igranja fudbala.

U zagrljaju predivne prirode Aleksa i učiteljica Marija provode školske dane, reklo bi se otrgnuti od civilizacije, ali kada provedete jedan dan sa njima shvatite da su bezbrižni i otrgnuti jedino od negativnih posledica savremenog doba.