„Kada sam rekla svom ocu da ću se udati za Džejka, on je rekao: ’Ako se udaš za tog čoveka, nikada više nećeš kročiti u ovu kuću’
Bio je užasnut što mogu da razmišljam o udaji za crnca, i ubrzo sam saznao da se većina ljudi oseća isto. Prve godine našeg braka u Birmingemu su bile pakao – svaki dan sam plakala i jedva jela. Niko nije hteo da razgovara sa nama, nismo mogli da nađemo gde da živimo, jer niko ne bi iznajmio crncu, a nismo imali novca.
Ljudi bi pokazivali na nas na ulici. Tada sam rodila mrtvorođenog sina sa osam meseci. To nije bilo povezano sa stresom pod kojim sam bio, ali mi je slomio srce i nikada više nismo imali dece.
Bili smo na istom tehničkom fakultetu. Imala sam časove kucanja i stenografije i on je bio poslat tamo na obuku od strane Vazduhoplovstva. Bio je sa grupom crnih prijatelja i pozvali su mog prijatelja i mene da razgovaramo. Nismo ni znali da govore engleski, ali Jake i ja smo razgovarali. Citirao mi je Šekspira, što sam volela.
Džejk se vratio na Trinidad, ali smo nastavili da pišemo jedno drugom, a nekoliko godina kasnije on se vratio u Veliku Britaniju da bi dobio bolje plaćen posao.
Zamolio me je da se udam za njega, sasvim iz vedra neba, kada sam imala samo 19 godina. Otac me je izbacio, a ja sam otišla sa samo jednim malim koferom. Nijedna porodica nije došla na naše venčanje 1948.
Ali postepeno je život postao lakši. Dobila sam profesorske poslove i završio kao zamenik direktora. Prvo je Džejk radio u fabrici, a zatim u Pošti.
Polako smo se družili, ali bilo je tako teško. Govorila sam novim prijateljima: „Vidi, moram da ti kažem ovo pre nego što te pozovem kod sebe — moj muž je crnac.“
Moj otac je umro kada sam imals 30 godina i iako smo se do tada pomirili, on nikada nije odobravao Džejka.
Danas smo u braku 63 godine i još uvek smo jako zaljubljeni. Ne žalim ni na trenutak sto sam se udala za njega, uprkos bolu koji smo pretrpeli.” 👵🏻👴🏿❤️🌍
