Učiteljica matematike iz Minesote dala je svojim učenicima sledeći zadatak:

Napravi spisak svih učenika iz razreda, i razmisli dobro o tome šta ti se najviše sviđa kod svakog od njih. Napiši sve te kvalitete ispred njegovog imena i prezimena.

Na kraju časa, učiteljica je sakupila sve listove od svakog učenika. Bio je petak. Tokom vikenda obradila je rezultate i u ponedjeljak je svakom učeniku podelila papir na kojem je prepisala sve njegove dobre osobine koje su ostali učenici primetili kod njega.

U razredu je zavladao šapat: “Jel’ stvarno sve to vide u meni? Nisam ni znao da me toliko cene i vole”, bili su samo neki od komentara.

Na času nisu više razgovarali o ovoj temi, ali je učiteljica znala da je postigla svoj cilj. Njeni učenici su počeli da veruju još više u sebe.

Dosta godina kasnije, jedan od tih momaka umro je u Vijetnamu. Pokopan je kod kuće u Minesoti. Došli su prijatelji da se oproste od njega, bivši školski drugovi, učitelji. Na komemoraciji je njegov otac prišao učiteljici iz matematike i rekao:

“Zelim da vam pokažem nešto.” Iz novčanika je izvadio papir presavijen četiri puta, pohaban na preklopima. Bilo je očito da je čitano i ponovo čitano jako mnogo puta.

“Pronađen je u stvarima moga sina. Nije se rastao od njega. Prepoznajete li ovo?”

Pružio joj je papir. Bio je to popis pozitivnih osobina koje su učenici primećivali kod njegovog sina.

“Puno vam hvala”, dodala je i njegova majka. “Naš sin je to toliko čuvao i negovao u sebi!”

A onda se dogodilo nešto neverovatno, kolege iz razreda vadile su iste papire iz džepova i torbica. Mnogi su ih uvek držali kod sebe, u novčaniku. Dok su neki svoje zadržali u porodičnom albumu. Jedan od njih je čak i tada rekao:

“Svi smo sačuvali ove cedulje! Pa zar mislite da neko stvarno može da baci ovako nešto?”

Izvor fotografije: Wikipedia.