“Jednog dana moja je supruga počela prerano rađati. Bila je noć i niti jedan automobil se nije zaustavio da nas preveze do bolnice. Beba je umrla. Nakon tog incidenta, napustio sam posao inženjera u firmi “Larsen i Toubru” i postao taksista.

Obični putnici mesečno mi donesu oko 10 hiljada rupija, a noću,sve one koji hitno trebaju prevoz,vozim besplatno u bolnicu. Delim svoje vizitke svim putnicima i oni me mogu nazvati u bilo kojem trenutku ako je neko bolestan i hitno treba prevoz.

Prije nekoliko meseci dogodio se takav slučaj: oko dva sata ujutru vidio sam dvojicu muškaraca sa strane puta kako uznevereno mašu rukama. S njima je bila žena, a kad sam se dovezao bliže, vidio sam da je imala strašne opekotine. Otprilike tri četvrtine tela joj je bilo pod opekotinama. Ispostavilo se da se nekoliko taksista prije mene odbilo zaustaviti. Zamotali smo je u pokrivač koji uvijek nosim sa sobom i odjurili do najbliže bolnice. Sledećih nekoliko dana zvao sam bolnicu i, proveravao – srećom žena je preživela, a zatim smo se sprijateljili.

Verujem da se novcem ne može kupiti sve. Na posljednjem poslu zaradjivao sam 65 hiljada, ali nikad nisam bio sretan kao sada.
Imam 74 godine, govorim 11 jezika, moja deca rade u investicijskom fondu, a i sam sam profesionalni inženjer. Ali najvažnije postignuće u mom životu je to što sam odvezao više od 500 ljudi u bolnice. Možda im je ovo dalo priliku da prežive. Zbog toga sam izabrao otići sa starog posla inžinjerstva i spremno odlučio biti jednostavan taksista. “