Tokom jednog desetosatnog leta iz Južne Koreje do SAD-a, u avionu je bilo više od 200 putnika, a jedna majka je podelila ove kesice svima.
U kesici su se nalazili slatkiši, žvake i čepići za uši kao neka vrsta izvinjenja unapred, u slučaju da njeno četvoromesečno dete počne da vrišti i plače tokom leta.
U kesi je bila i poruka koja je glasila:
“Zdravo, ja sam Džun Vu, imam 4 meseca i danas putujem u Ameriku sa mamom i bakom. Malo sam nervozan i uplašen. Ovo je moj prvi let u životu, pa je sasvim normalno da plačem ili izazovem bilo kakvu smetnju. Pokušaću da ostanem miran, ali ništa ne obećavam. Molim vas da upotrebite ovo ako postanem preglasan. Uživajte u putu i hvala.”
Izvor fotografija: Youtube/printscreen.
Fotografije uredio: @Oficijalnastranicazanimljivo/FB.
L’article ci-haut donne plusieurs pistes, notamment d’apprendre à reconnaître les émotions comme des signaux d’alarme (ou des voyants lumineux nous avertissant de quelque chose) et pas comme la réalité. Cela permet un détachement et une perspective sur ce qui se passe à l’intérieur de soi : on peut commencer à se poser en observateur des émotions qui jaillissent et non pas en victime de celles-ci. Les nommer et les écrire permet également de repérer des schémas qui se répètent, ou « patterns » et de reconnaître les situations dans lesquelles des émotions-parasite influencent notre jugement!
Can you be more specific about the content of your article? After reading it, I still have some doubts. Hope you can help me.