Kada je voz siročadi evakuisan iz Lenjingrada i dovezen u Stavropol, deca više nisu mogla da stoje, distrofičari.

Građani su birali decu i odvodili ih svojim domovima, ali sedamnaest najslabijih je ostalo, niko nije hteo da ih uzme jer su bili bukvalno poluživi i bojali su se da će im umreti ukoliko ih odvedu svojoj kući…

Bojali su se svi, svi sem jedne žene. Aleksandra Avramovna Derevskaja ih je sve uzela kod sebe. A onda je nastavila… Uzela je i braću i sestre od te dece koja su bila kod nje.

Deca su je se kasnije prisetila:

“Jednog jutra videli smo nešto ispred naše kapije. Bila su to 4 mališana, najmanje ne više od dve godine.

Upitali su: Vi ste Derevskaja?
Derevskaja: Da, izvolite.
Izvinite, čuli smo da sakupljate decu. Mi nemamo nikoga. Tata je poginuo a majka je umrla.
Bez ikakvog oklevanja naša majka je otvorila kapiju i primila ih u kuću.

Naša porodica je rasla…
Naša majka je bila takva osoba, ako sazna da je negde neko usamljeno, bolesno dete samo, ne bi se smirila dok se nebi vratila kući sa njim.

Krajem 1944. godine saznala je da u bolnici leži iscrpljen šestomesečni dečak bez oba roditelja i da verovatno neće preživeti. Derevskaja je uzela bebu, plavu, mršavu, savijenu u klupko. Odmah smo ga stavili pored tople peći kod kuće da se zagreje. Dečak je kasnije izrastao u buckastog mališana koji ni minut nije puštao majčinu suknju.”

Do kraja rata, Aleksandra Avramovna imala je 26 sinova i 16 kćeri. Nakon rata, porodica je preseljena u ukrajinski grad Romni, gde im je dodeljena velika kuća i nekoliko hektara bašte i povrća.

Na nadgrobnom spomeniku majke Aleksandre Avramovne Derevskeje nalazi se jedinstven natpis:

“Ti si naša savest, majko” i četrdeset i dva potpisa.

Izvor fotografije: Wikipedia.