Samouke umetnice izrađuju prava remek-dela od suve stabljike žita. Čuvajući guske počele da pletu, vez bio za imućne

NA severu Bačke o slami se govori sa takvim pijetetom da suva stabljika žita može slobodno da se piše velikim slovom. Ne samo da ima posebno mesto u seoskim domaćinstvima već je i kičica samoukih umetnica – slamarki, koje od nje prave istinska umetnička remek-dela i razne upotrebne predmete.

Nisu pre više od dva veka seoske žene, mahom Bunjevke, imale kako da manifestuju svoj raskošni talenat. Nije bilo boje i drugih materijala, a konac za vez bio je privilegija imućnijih. Ali su imale rodnu zemlju, a na njoj žito koje ih je sve hranilo. Tako su, dok su čuvale guske na strništima, počele da pletu onim što su imale napretek – slamom koja je ostala posle risa, kako ovdašnji Bunjevci zovu žetvu.

Slamu, sa koje su skinule ostatke zemlje i koji korenčić, potapale su u vodu sve dok ne bi omekšala toliko da može da se razdvoji “meso” od omotača. Tako su nastale trakice, koje su one tada presovale i oblikovale prstima. Spretnošću koja ostavlja bez daha, pravile su ukrase za kosu, broševe, venčiće, ukrašavale svoje domove… Devojke su u vreme zrenja plele prstenje od slame, ili perlice od nekoliko klasova, da bi darivale i obradovale drage osobe. Posebno je bilo veselo uoči žetvenih svečanosti, koje su se tada održavale na salašima, kada bi one isplele venac kojim su kitile šešir prvog risara. Za sve ostale plele su perlice s klasovima i trudile se da oni budu što lepši. Malo pomalo, pored upotrebnih, nastajali su i umetnički predmeti.