Lola nacionale rođena je kao Zorana 25. aprila 1935. u Beogradu. Njen prvi javni nastup bio je u novogodišnjoj noći 1953. u smederevskom Domu JNA. Posle toga postala je član Kulturno-umetničkog društva „Branko Krsmanović“, a 1957. primljena je u Radio Beograd kao stalni vokalni solista, što predstavlja početak njene profesionalne karijere. Iste godine snima i svoju prvu ploču.

Bila je prvi pevač iz Jugoslavije koji je gostovao u Rusiji (1960), gde je stekla status najveće zvezde.

Početkom šezdesetih njena karijera se razvijala vrtoglavom brzinom. Na Opatijskom festivalu 1961. osvojila je prvo mesto s pesmom „Jednom u gradu ko zna kom“, a odmah zatim otišla je na višemesečnu turneju po Poljskoj i Mađarskoj, gde je 1962. izdala ploču s pesmama na španskom i engleskom. 1962. godine predstavljala je Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije, i sa pesmom “Ne pali svetla u sumrak” osvojila četvrto mesto.

Sledeće godine na takmičenju “Rim peva” u konkurenciji 14 pevača osvojila je prvo mesto. Snima film s fudbalerom Dragoslavom Šekularcem, već sledeće godine je na višemesečnoj turneji po Japanu, a 1965. „Kap veselja“, koju ona peva, proglašena je pesmom godine.

Posle raskida veze s Predragom Gojkovićem Cunetom, udala se 1962. za profesora fiskulture Boru Kragujevića i s njim ostala godinu i po dana. Od 1965. do 1970. godine u braku je s Milom Jovanovićem i nosi njegovo prezime, a posle razvoda vraća devojačko i nastavlja da hara jugoslovenskom scenom. Neke njene interpretacije smatraju se neprevaziđenim do danas.

Posle udaje za pevača Dragana Antića 1972, Lola postaje meta trač-rubrika ondašnje štampe. Nisu mogli da joj oproste brak sa 14 godina mlađim muškarcem. Bez milosti o njoj pišu svašta, proglašavaju je za agenta CIA, objavljuju da je u ruskom zatvoru, pa se ona, povređena, povlači iz javnog života i napušta domaću estradnu scenu.

Po nekoliko meseci godišnje zajedno s mužem nastupala je u klubovima u inostranstvu, a onda se potpuno povukla u mir svoje porodične kuće, daleko od očiju javnosti.

Iako je bila velika zvezda, svi koji su je poznavali opisivali su je kao skromnu ženu, koja nikada nije loše govorila o kolegama. Bila je izuzetno cenjena i poštovana, a njenom talentu divila se cela Jugoslavija.

Poslednje godine života Lola Novaković provela je u samoći, a upravo tako je i preminula 3. aprila 2016. u njenoj kući u beogradskom naselju Cerak gde su je komšije pronašle zaspalu u fotelji. Želja joj je bila da njena sahrana ne bude javna i da njeni ostaci ne budu položeni u Aleji velikana. Kremirana je 6. aprila 2016. na Novom groblju u Beogradu.