Desanku u dubokoj starosti je fotografisao Ljubivoje Ršumović.
U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Tako je i postala prva i jedina žena na ovim prostorima kojoj je podignut spomenik za života, zbog čega je negodovala, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. I tako nekako i jeste-Desanka Maksimović je večni sinonim za poeziju. Zbog pesme U ropstvu, bila je zabranjivana i zatvarana:

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.

Desanka Maksimović