Tokom blokade, evakuisali su devojčicu iz Lenjingrada. Zvala se Lenočka. Zaboravila je prezime jer je bila jako mala. Izgubila je celu porodicu: majku,oca, baku i starijeg brata…

I nju je pronašla specijalna brigada – tokom blokade i jake zime, odlazili su u stanove i tražili djcu čiji su roditelji umrli ili nestali.
A onda su našli Lenočku i evakuisali je. Nije se sećala kako je ušla u dečiji dom – bila je tako sićušna. Bila je toliko iscrpljena i nije više htela da jede.

Ležala je u svom krevetu, ili je sedela na stolici pored šporeta. Bila je uplašena i samo je ćutala. Mislili su da će umreti Lenočka. Mnoga evakuisana deca su već umrla od teške iscrpljenosti, nemajući snage da se hrane i žive.

Ali jednog dana, jednonogi vatrogasac, čika Kolja, star oko dvadeset godina, napravio je je lutku od starog peškira. Nekako je isekao, sklopio, šio. Olovkom nacrtao je oči, usne.
Dao je Lenočki lutku i rekao joj veoma ozbiljno:

′′Ti, Lenočka, dobro brini o ovoj lutki. Nauči je da jede. Sada si joj majka. I čuvaj je dobro. Pogledaj je Lenočka ona je tako bolesna i gladna. Ona čak i ne plače!”.

Lenočka se uzela lutku. Počela je da je ljulja i da joj tepa. Lutku je za ručak hranila kašom, šapućući joj nešto laskavo. A i Lenočka je počela da jede. Lenočka je oživela. Jer ne treba da umre: treba da brine o lutki. Kad imaš nekoga da o njemu brineš, to je ogroman razlog da se boriš da živiš…

Kada je odrasla, postala je medicinska sestra i doživela je duboku starost. I njene ruke su uvek bile zauzete, a srce puno.

Румен Рачев “Куклата на Леночка”