Ulazi Djura u kafanu negde oko jedanaest pre podne,jos mamuran od predhodne noci i seda za sto kad ispred njega izlece gazda sa stolnjakom u ruci:
-Gos'n Djuro,gos'n Djuro da vidite ovo
-Ne vici bog te ne ubio glava mi puca,daj mi onog tvog rasola
-Ali…
-Daj prvo rasol pa mozemo da pricamo
Kada je gazda doneo rasol i kada ga se Djura napio rece;
-Ajd’ sada reci
Gazda rasiri zguzvan stolnjak i Djura poce da cita:
Padajte, braćo, plin'te u krvi!
Ostav'te sela nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
jer neće biti Srbina…
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi –
ta da smo braća – oh, Bože moj!…
Ta zar bi tako s Avale plave
gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako, oh, braćo draga,
ta zar bi tako prezreli vas?…
Prezrite bratstva pokor i kletvu,
što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l’ grešno, nije li grozno:
krv dece vaše gledamo mi!…
A gde je pomoć il’ suza bratska?
Il’ “Juriš, rode, za brata svog!”?…
U veljoj bedi, smrti i krvi,
danas vas, same, ostavlja Bog!…
Al’ opet, grešan, grešno sam prevo
ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi, kipi i čeka –
al’ ne da đavo… il’ ne da Bog!

-‘Leb te tvoj ko je ovo napisao?
-Vi gos'n Djuro,nocas kada ste bili pijani.