Da li se sećate kako smo nekada čestitali praznike jedni drugima?
Čestitke su bile divan način da se to učini. Drvene tezge poređane jedna pored druge bile su prepune šarenih ukrasa za jelku i čestitki. Spiskovi dragih osoba kojima šaljemo lepe želje pravio bi se već početkom decembra ili bi se na već postojeći spisak koji se čuvao iz godine u godinu, dodavala nova imena. Svaka slika bi oživela pred očima kupaca.
I ni jedna nije bila ista, ma koliko to tako izgledalo. Slika možda, ali svako slovo i reč su bili različiti po obliku i veličini, pisane nekada drhtavom rukom, nespretno, ali strpljivo sa ljubavlju i poštovanjem. I to ih je činilo posebnim.
Onda bi tu, ne malu gomilu, veselo nosili do poštanskih sandučića, kojih je bilo na svakom ćošku, i slali.
A tek radost kad dobijemo prvu čestitku! Veselo smo pokazivali jedni drugima, gledali slike, upoređivali, a tekstove lepih želja učili napamet. Sećali smo se jedni drugih.
Sećanja…Lepe želje…Poštovanje!