Чика Ђорђе Михаиловић

Чудесно је то мјесто. Чудесно до бола. Чудесна је снага тог старца док дрхтавом руком отвара тешка месингана врата Маузолеја. И ништа није тако сагласно као ти окамењени пукови и тај старац који о њима вјеродостојно свједочи…

У оквиру комплекса “Зејтинлик” налази се око 21 000 гробова, од чега је 8 000 српских. Остало су гробови француских, енглеских, италијанских и руских војника.

На земљишту које је Грчка даровала Србији, 10 година је трајала изградња комплекса јер је материјал допреман из Србије. Високи чемпреси који се уздижу изнад гробница потичу од садница са Хиландара, док је земља стизала са свих мјеста српског страдања и славе, од Јасеновца, Мишара, Колубаре, Мојковца, Газиместана… Зато се опела на Зејтинлику праве за све страдале жртве, не само за оне које ту почивају.

Када је 1926. године одлучено да се прикупе посмртни остаци српских ратника и сахране на мјесту некадашње Главне војне пољске болнице, Саво Михаиловић, поријеклом из Грбља, добио је свету дужност да предводи овај подухват. И сам солунски добровољац, чувао је пале саборце до смрти 1928. након чега је ту обавезу преузео његов син Ђуро.

Oстаће забиљежено како је Ђуро током другог свјетског рата домишљатошћу спријечио нацисте да опљачкају Зејтинлик рекавши им како би између осталих оскрнавили гробове својих ратних другова јер натпис Н.Н. на српском језику значи “Непознати Немац”.

Одласком Ђура на вјечни починак 1961. дужност да преузме бригу о 8000 српских страдалника добио је његов син Ђорђе. Чинио је то са изразитим пoштовањем више од 60 година, научивши име и поријекло сваког од њих, чији је идентитет познат.
Људима задуго у сјећању остаје урезан умирујући глас, са симпатичним грчким акцентом, док рецитује стихове Војислава Илића Млађег, истакнуте на споменику.

Скроман и ненаметљив, великог срца и бритког ума, радовао се сусрету са људима и сваком је био на располагању. Ипак, често је наглашавао да су посебан утисак на њега остављали преживјели солунски витезови.

Последњи од њих је умро 2010., а сусрети с овим јунацима, који су са рукама пуним дарова и грумења српске земље долазили да се поклоне браћи, извлачили су најдубље емоције из свих присутних. Ђорђе не крије да се у тим тренуцима није могао суздржати од плача, али наглашава да се јунацима не одаје почаст сузама, него сјећањем.

Чика Ђорђе од прошле године званично није чувар војничког гробља. С обзиром да нема мушких потомака бригу о комплексу су преузели кустос Крстимир Цопас уз помоћ госпође Олге. Ђорђе понекад, колико крхко здравље дозволи, оде јер како каже важно му је да тамо буде неко од Михаиловића.

Иако је одавно забрањено сахрањивање на гробљу, посебан декрет омогућава да кад за то дође вријеме, чика Ђорђе (носилац Ордена српске заставе другог реда и Ордена Светог Саве првог степена) буде последњи коме ће то постати вјечна кућа.

До тада, срећно свитање још једне мајске зоре и наздравље 95. рођендан људском горостасу – Ђорђу Михаиловићу. Не дај се старино, Рајска насеља могу причекати.

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Oldest
Newest Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments