“Volim tebe i tebe hoću, o tebi sanjam i danju i noću, kao da si stigla iz neke priče, svi moji snovi na tebe liče, u tihoj noći dok srce strepi seti se mene Anđele lepi!
volim te Anastazija.”
Pisao bi Filip (10) iz bolničke postelje, njegovoj najvećoj ljubavi, dok su mu lekari kroz tanušne vene ubrizgavali hemoterapiju.

-“Dragi Filipe, moja ljubav prema tebi je kao svačija. Ni trenutak ne mogu bez tebe. Kad te nema ja se sakrijem negde i čekam kada ćeš doći.” piše u jednom od tridesetak pisama koje je Anastazija Trajković (9) iz bolničkog kreveta poslala svojoj prvoj, jedinoj i poslednjoj ljubavi.

Zaljubljenu decu delio je uzan prolaz između bolničkih kreveta. Skučen, mali, malecki, bolnički. Sve dok su primali terapiju nisu smeli, a ni mogli da ustaju iz kreveta. Bilo im je uskraćeno da gledaju jedno u drugo, ni da se drže za ruke, niti da jedno drugom čuvaju strah.
Onda su zbog toga pisali. Na listovima papira istrgnutih iz sveske za matematiku.
Njihove uplakane majke raznosili su njihova ljubavna pisma.

-“Sanjam te kao prelepog princa i tako ćeš ostati u mom srcu”…pisala bi Anastazija.

A onda, samo zaljubljeno srce može da predoseti trenutak.

-“Anastazija, ružice moja sijaš kao sunce na nebu. Kad te oblaci zaklone ja gledam u nebo i plačem. Kako ću bez tebe?” napisano je u poslednjem Filipovom pismu.

Anastazije više nema.
Kada je umrla 7.aprila 2016. imala je samo 9 godina. Filip Mrkić je tada imao 10.

Ležali su u bolničkim krevetima jedno naspram drugog, na dečijem odeljenju za hematologiju kliničkog centra u Nišu.

I zaljubili se…jako, jače, najače.

Filip, njena najveća ljubav, umro je pre 6 meseci u Svrljigu.
Samo tri meseca pre punoletstva.

Među pismima koje je sačuvao nalazile su se osušene ružine latice kojima je mala Anastazija posula njegov krevet kada je zbog bolova morao biti prebačen u bolničku ambulantu.

Anastazija i Filip su bili zaljubljeni jako, jače, najače.💔👧🏻🧒🏻❤️🌍