Čovek se oženio lepom devojkom. Jako ju je volio. Jednog dana dobila je kožnu bolest. Polako je počela gubiti svoju lepotu. Ispostavilo se i da je jednog dana njen muž otišao u šetnju a po povratku,odjednom doživeo nesreću i izgubio vid. Međutim, njihov bračni život nastavio se kao i obično. Ali kako su dani prolazili, postepeno je gubila svoju lepotu sve više i više. Slepi muž to nije znao i nije bilo razlike u bračnom životu. Nastavio ju je podjednako voleti, a i ona ga je jako volela. Jednog je dana umrla. Njena smrt donela mu je veliku tugu. Završio je sve svoje poslednje obaveze i htio je napustiti taj grad.
Njihov zajednički prijatelj ga je nazvao i pitao: “Kako ćeš sad moći hodati sam? Sve ove dane ti je supruga pomagala”. Odgovorio je: “Nisam slep. Glumio sam jer da je znala da mogu videti stanje njene kože zbog bolesti, to bi je bolelo više nego bolest. Nisam je volio samo zbog njezine lepote, već sam se zaljubio u nju tako brižnu i punu ljubavi. Zato sam se pretvarao da sam slep. Samo sam je želio usrećiti”.
Moral: Kada nekoga stvarno volite, učinit ćete sve da voljena osoba bude srećna, a ponekad je dobro delovati slepo i ignorisati nedostatke jedno drugog kako biste bili srećni. Lepota će s vremenom izbledeti, ali srce i duša uvek će biti isti. Volite osobu onakvu kakva je i iznutra, a ne samo spolja…