“Ovi klinci danas?
Jebo te, kada sam bio mali, leti kad obučem šorc, izgledam ko da sam poteznu pešadijsku minu okinuo na metar od sebe. Sav izranjavan. Na ušivanje me je baba vodila samo kad pljuvačkom (njenom) i prstima ne uspe da mi spoji kožu. Jednom je htela koleno da mi ušije iglom, kaže “samo jedan šav”. Pobego sam tako na bazen i nisam došao do mraka. Jebo je šav da je jebo. Prst mali mi je polomila kada me tukla četkom za krečenje. A i ona fora kada kočiš ”Poni” bicikl prednjom nogom, gurneš je pod prednju gumu. Ako promašiš, dvojica te dižu ako si na travu pao, a ako si pao na beton – niko ti ne prilazi od dece. Samo ih čuješ kako nešto šapuću dok ti urličeš ko magare. Ponekad mi se činilo kao da ćemo baciti tog što se dere. Greota da se ne muči. Kad idemo u štetu, u neki voćnjak, uvek idemo da zovemo onog najsmotanijeg, najsporijeg – da ne kažem i najglupavijeg. On bude sav srećan što su došli drugari po njega. A, on je u stvari bio mamac – ako nas pojuri neko, pa da njega uhvate. U školi, sećam se, učiteljica nas je pičila sve lenjirom po dlanovima i vukla za zulufe. Mislim, da si u to vreme otišao u socijalno da se žališ i tamo bi dobio batine. Vršnjačkog nasilja nije bilo. Znao se red. Debeli brane i idu u živi zid u fudbalu. Onaj najjači, samo on, tuče ostalu decu u razredu. Kakvo nasilje, red se znao. I kad pljunemo jedni druge, niko nije reagovao. Ali ako ne kažeš “Dobar dan” komšiluku, onda te po kući vijaju svi i govore ti “Brukaš nas” i mlati te ko te prvi dovati. Jelo je, po pravilu, uvek moralo da ti se svidja i da ručaš – morao si, inače dobiješ batine. Na rakiju se nekako i navikneš kada ti sipaju na krvava kolena. Mada, obrazi budu crveniji, jer su te, u medjuvremenu, šamarali što si pao. Kažem rakija!!! A, ako su deda i komšija popili rakiju – e onda ide tatin ”Brion” posle brijanja. Tad se dereš ko da te, ne daj Bože, štroje. I tu, usput, šamar što se dereš. Dečija prava su se uglavnom poštovala. Bilo je samo jedno i osnovno, a to je da slušaš starije bez pogovora. Ostala prava ti niko nije ni pominjao, a nisi ih ni tražio. Hrabrost je bila kada vikneš babi, mami ili tetki ”Neću sad kući”, a one ti samo prstom pokažu “doći ćeš ti kući”. A, druga deca te gledaju kao heroja koji, kada ide kući, kao da ide na front. Posle to ”Neću kući”, uz batine, bude moje “Nemoj, molim te, neću više nikad”.
Znam samo da i kada oplaviš prst od čekića, prvo te tuku što si bezveze trošio eksere, a onda zbog čekića jer ga nisi vratio na mesto.
I tako, gledam danas ovu decu, ne znaju ni da se obraduju.
Autor teksta Boris Miljkovic.